У име УКРС, Ранко Рисојевић шаље посланицу Мира

Драги књижевници, пријатељи мира, ријечи тако значајне у нашем животу, с којом се могу поредити још само ријечи слобода и здравље. А те су ријечи здружене, сестрински, братски, праисконски.

петак, 25 септембра, 2020 / 22:25

Наш књижевник из деветанестог вијека, Васо Пелагић, у вријеме када је овај наш балкански простор био под влашћу и упливом великих царевина, насловио је своју прву књижицу, „Умовање здравог разума“.

Јесмо ли се данас одрекли тог једноставног животног упутства? Кад нам је тешко, вјерници и невјерници, на свој начин и својим језиком, кажу „Боже помози“. Зар ово наше вријеме није слично временима када се са свих страна власти рогуше и јуришају једни на друге изван било какве консултације са здавим разумом. Слободно можемо рећи да је тада друштво болесно.

Умјесто мира бира рат, сукоб, нетрпељивост, одбијање било каквог попуштања другоме. Темељни оснивач организације Уједињених нација, данас одбија да је финансира, непоуздана му је свјетска здравствена организација, уговори о атомском оружју необавезујући, декларације уједињених народа, међународни судови из чије су јурисдикције изузети своји грађани, који тиме постају надграђани. Има ли у свему томе бар зрно здравог разума?

Онда дође зло, наводно из Кине, звано ковид, па нам покаже да смо сви крхки и да не знамо кад омркнемо да ли ћемо осванути. Дође вирус, невидљив и опак, тако неухватљив и притворан да се не може укротити. Иако све напада и ломи, опет највише страдавају сиромашни. Ако се и смисли вакцина, неће је они добити, неће је добити стари и немоћни, добиће је они који углавном све дохвативо имају. Умјесто договора, развила се нова борба. Свак свакога оптужује за све. Локално и на планетарном нивоу.

Велики, ненадмашни Толстој показао је својим ремек дјелом, и не само њим него и другим дјелима, да је мир једино рјешење, јер је рат пакао на земљи. Нису писци били имуни на ратне покличе, али истински велики писци били су миротворци. Приклонимо се тој једино вриједној партији људи који мисле не само о себи него и о другима, нарочито онима слабима, који немају ни великих банака, ни великог здравства, ни великог оружја. Ако му не можемо помоћи оставимо га на миру. Пустимо га да уређује своју авлију, како не би била проклета. Живимо у свом времену и прихватимо Мир као једини прави пут. Сви остали путеви воде нас на странпутицу људске цивилизације.

Ранко Рисојевић
Удружење књижевника Републике Српске



Коментариши