Туристичко рјешење за градове уз Дрину

Стефан Ивановић је студент друге године на Економском факултету на Палама, смјер Туризам и хотелијерство. Сада је друга година са изванредним просјеком. Приликом полагања предмета Економика туризма, Стефан је, у склопу самог испита, морао да смисли пројекат како да се захваљујући туризму оснажи нека општина или град. И написао је пројекат такав да му је […]

петак, март 25, 2016 / 18:02

Стефан Ивановић је студент друге године на Економском факултету на Палама, смјер Туризам и хотелијерство. Сада је друга година са изванредним просјеком.

Приликом полагања предмета Економика туризма, Стефан је, у склопу самог испита, морао да смисли пројекат како да се захваљујући туризму оснажи нека општина или град. И написао је пројекат такав да му је професор Александар Стојановић, творац економске и финансијске оправданости Андрићграда, само на пројекат дао оцјену десет и упутио га да пројекат однесе у општину, чак му је рекао да каже да се он заузео за њега и да је он рецезент на његовом пројекту.

Пројекат подразумијева сплаварење ријеком Дрином. Суштина пројекта јесте развој општина Бајине Баште, Љубовије, Сребренице и Братунца захваљујући туризму на овој ријеци. Наиме, ток Дрине од Бајине Баште до Братунца дугачак је око 70 километара. Требало би изградити бунгалове на сваких 10 километара, с тим да је један на нашој, а други на србијанској страни, тако да би на нашој страни било три или четири објекта. Ти бунгалови би имали лежајеве за ноћење, али и ресторане домаће кухиње.

“Врло битна ствар, коју ми је и професор нагласио и посебно ме похвалио за то, јесте што би се ти бунгалови храном снабдијевали од домаћинстава из ове четири општине. Та храна би била аутентична: сир, кајмак, уштипци, месо, малине, шљиве, дринска риба“, каже нам Стефан.

Са свим овим имали бисмо мултипликативни ефекат туризма, као што је укључивање људи из свих ових насеља и њихова зарада, јер би било привремено запослених током саме изградње, а поврх тога трајно запослених, као што су домари, кувари, конобари.

“Што се тиче сплаварења, оно не би било напорно, не би се ођедном прелазило свих 70 километара, већ ако сплаваримо и тренутно смо на територији Љубовије, обићи ћемо кањон ријеке Трешњице, Бјелоглаве супове, манастир Соко Град, Римски мост и слично. Ако смо у Сребреници, обишли бисмо Губер, Манастир Сасе, тако за сваку општину“, рекао је Стефан.

Сплаварење би се могло одвијати и зими, кад је Дрина мирна, а послије сплаварења може да се оде у манастир или тзв. “Еуро Сафари“, обилазак наших шума, те посматрање дивљачи, а наравно и ловни и риболовни туризам.

“Већина мојих колега је узимала Јахорину или аеродром у Мостару, због Међугорја. Ја сам се сјетио Братунца. Нисам размишљао ни минут. Ишао сам у гимназију у Љубовију, па сам упућен у туристичке потенцијале и Љубовије, ту сам затим укључио и Сребреницу и Братунац. Ово сам узео јер је, за разлику од Јахорине и Мостара, доста лакше правити разне варијације пројекта“, додаје Стефан.

Он такође сматра да је лакше добити одређене донације јер је ријеч о прекограничној сарадњи и да у зависности од заинтересованости, пројекат може да се односи на само једну, двије, три или све четири општине.

Међутим, све је остало на ријечима. Пројекат је Стефан однијео госпођи Невенки Мајсторовић у Општину, она је била одушевљена радом, али ни њено инсистирање да Туристичка организација Републике Српске подржи пројекат, није уродило плодом. Стефан је послао неколико мејлова ТОРС али нико није одговорио.

“Пројекат зато нисам хтио ни да носим у Сребреницу или Бајину Башту. Водио сам се размишљањем да уколико власти моје општине не желе да помогну свом суграђанину, који има амбицију да остане у Братунцу, зашто би то радиле остале општине“, завршава Стефан своју причу.

Аутор: Драгана Вучетић



Оставите одговор