Душан Басташић

Три корака наметнутог конструкта културе памћења Покоља

У изградњи и његовању културе сјећања и памћења, два угаона камена представљају образовни процес и споменичка баштина. Српски народ је много окаснио са меморијализацијом жртава Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране Независне Државе Хрватске.

среда, септембар 18, 2019 / 14:59

Данас, готово осам деценија од великог страдања, чини се да се почиње са интензивнијим и конкретним активностима.

На жалост, овај помак се дешава у вријеме када са многих страна свједочимо покушајима негирања, извртања (дисторзије) Покоља, умањивања броја жртава и наметања начина како Срби треба да се сјећају жртава и посљедица злочина.

Већ дуже времена, професори историје и српског језика и књижевности из Српске и Србије о трошку матичних држава уче се у Јад Вашему "савременој методологији" у процесу образовања о Холокаусту коју треба да примјене у образовању наше дјеце.

Поразна је чињеница да српска академска заједница није смогла снаге да сама формулише, обликује и испише начин на који ће наша дјеца учити о Покољу и памтити га. Не само због одговорног односа према нашим пострадалим прецима него и у функцији превенције геноцида, преношењем наравоученија.

Школована у Јад Вашему, све бројнија заједница отуђене историократске квазиелите ради на имплементацији образовања о Холокаусту у наш образовни процес, ревносно контролише ток имплементације и оштро санкционише оне који се усуде критички осврнути на примјереност методологије и садржаја новог наука.

Један од кључних постулата "нове методологије" је потпуно искључење приказа и описа жртве у тренуцима њеног страдања.

Дакле управо оно што смо имали прилике видјети у Старом Броду, и на шта нико од присутних није остао равнодушан, у супротности је са начином сјећања и памћења који нам се намеће.

Зато и не чуди да 07. септембра 2019. у Старом Броду није био присутан нико од челних људи институција Србије и Српске у чијој компетенцији је култура сјећања и памћења.

Тај потпуно јасан и гласан бојкот, неупитно историјског тренутка отварања првог Спомен Музеја посвећеног жртвама Покоља, урађеног српским надахнућем, умјетничком визијом, памећу и вјештином треба не само да нас забрине него и потакне да спријечимо да се процес меморијализације и даље креће у сасвим сигурно погрешном правцу.

Недавно смо из уста највиших српских званичника могли чути забрињавајућу одлуку да се архитектонско рјешење Меморијала у Доњој Градини повјери некој америчкој компанији.

Зар је могуће да се међу Србима не могу наћи умјетници, архитекте, вајари, концептуални дизајнери и сл. који би били у стању формирати комплементарни тим и изњедрити архитектонско рјешење Меморијала највећег стратишта српског народа?

Након онога што смо видјели и доживјели у Старом Броду, нема дилеме да се архитектонско рјешење Меморијала у Доњој Градини без икакве бојазни може повјерити и младом Србину, умјетнику, носиоцу одликовања заслуга за народ Р. Српске, Новици Мотики.

Одлуку да се меморијализација српског страдања у комплексу логора смрти Јасеновац – Доња Градина, парадигми српског страдања, препусти странцима, може се препознати и као један од три кључна корака у имплементацији страног, наметнутог конструкта културе сјећања и памћења Покоља.

Први је корак увођење образовања о Холокаусту и "осталим геноцидима" у наставни процес Р. Српске, други је, инострано креирање Меморијала у Доњој Градини, и трећи, не мање важан, покушај издвајања подручја Доње Градине од бањалучке Епархије и његово припајање пакрачко-славонској Епархији.



Оставите одговор