Тони Манеро (Tony Manero)

Сви знате ко је Тони Манеро. Ако не знате, питајте ћаћу, сигурно је покушао да га опонаша док је заводио вашу матер, увијајући своју динарску силуету у неком дому културе, петком увече.

субота, 23 јуна, 2012 / 08:02

Пише Драган Вучић

Чиле 1978. Влада Пиноче, наравно. Народ живи у неизобиљу и сналази се како зна. Да кора крува није најбитнија у оваквим околностима, показује нам Раул, неугледни педесетогодишњак и ситан лопов. Раулова опсесија је плес, а машту себи распаљује култним филмом са Траволтом. Ради се о култној ”Грозници суботње вечери”, наравно. Често иде у кино да гледа филм, понавља цитате за Траволтом и помно прати сваки његов покрет.

У безнађу и безобличности живота који тече под војном хунтом, он, са својим пријатељима из плесне дружине, покушава да састави крај са крајем. Они преживљавају у некој врсти заједнице, гдје, парадоксално, он, закржљали и психички поремећени педесетогодишњак, доминира и проводи своје хирове, углавном сексуалне природе, што и приличи мушкарцу какав је Тони. Све то срце кида у њега безнадежно заљубљеној власници пансиона и кафане гдје ова дружина борави. У биједи тог пансиона они се и не надају бољем животу, само се надају да ће да преживе.

Амбицију једино има он. Пошто је покретима и ставом алфа-мужјака са екрана већ овладао, он је чврсто ријешио да буде Тони из свог омиљеног филма, те се довија се на разне начине да прибави све реквизите потребне за то. Мало по мало, он скупља стаклене коцке, прави дискобол од фудбалске лопте отете од неког несрећног дјетета, правећи од тога своју скаредну позорницу, а ту је и одијело, које је платио опљачакним парама неке бабе, удовице војног пензионера. На позорници он ће наступати, а уједно и вјежбати за државно такмичење које преноси телевизија, а на којем се бира најбољи имитатор Тонија Манера.

Сулудости цијеле приче доприносе и околности у којима се она дешава. Војна хунта у Чилеу, режим који је бетонирао своје неистомишљенике, у правом смислу те ријечи и довео народ на ивицу глади. Пошто се у таквим системима држава зна понашати прилично брутално према својим поданицима, не иде све глатко. Раула полиција тражи због бабе, не бирајући методе испитивања. Ипак, нарочит потрес у њему је изазвао Гојо, његов млади колега из плесне дружине, када му је саопштио да ће се и он пријавити на такмичење и показао му своје ”Тони Манеро” одијело. У срџби и лудилу мономаније, Раул чисти све пред собом на путу до подијума…

Можда вам ово звучи као комедија, али мени не изгледа тако, уопште, иако је филм тако и жанровски сврстан. Филм је препун специфичне биједе, која се, претпоставимо, могла само видјети у Латинској Америци седамдесетих и огавних, насилних сцена којима један поремећен човјек крчи себи пут до сопствене илузије. Иако је филм ”Грозница суботње вечери” био глобални феномен и људи су се, независно од средине у којој су живјели идентификовали са њим, тачније са главним јунаком, као и са многим филмовима тог времена и њиховим јунацима.

Ипак, много занимљивије клонове Тонија Манера, Елвиса и сличних су произвеле државе под диктатуром, о чему говори и ова, рецимо комедија. Држава у којој смо некада живјели је такође имала своје шампионе, али су оваква такмичења, бар колико је мени познато, изостала, иначе не би смо морали да чекамо Јутуб да се упознамо са ликом и дјелом Траволте из Борче Греде.