Толеранција отимачине језика равна је самоубиству

Ако власти и институције Републике Српске законски прихвате „босански“ језик, онда је Гаврило Принцип пуцао у празно, а Петар Кочић, Осман Ђикић и Алекса Шантић нису нам ништа у роду!

понедељак, 12 септембра, 2016 / 11:06

Ако власти и институције Републике Српске законски прихвате „босански“ језик, онда је Гаврило Принцип пуцао у празно, а Петар Кочић, Осман Ђикић и Алекса Шантић нису нам ништа у роду!

Пише: Борис Радаковић

У државној заједници Босни и Херцеговини неправда се подмеће за правду, а модерна изопачина звана „толеранција“ (иако та ријеч данас нема везе са оним што је некад значила) васпоставља се као нова догма којом се настоји ућуткати здрав разум и замијенити старе европске вриједности које своје исходиште и заходиште имају у хришћанству.

Скоро је велика неправда учињена према једном дијелу државне заједнице БиХ, у којем већински живи српски народ, од стране Уставног суда БиХ, који је прогласио неуставним Дан Републике Српске, уз образложење да овај празник није у складу са некаквим Међународним и Европским конвенцијама о укидању расне дискриминације и заштите људских права. Тако су поменуте конвенције употребљене за озакоњавање неправде и дискриминације против којих би требале да се користе. Другим ријечима Република Српска, као један од државотворних организама српског народа на Балкану, и Срби као један од конститутивних народа у државној заједници БиХ, немају право на људска права као што је право да обиљеже дан који они сами желе као свој празник који на њиховој идентитетској скали нешто представља.

Овдје поборници савремене толеранције не хитају да позову судије и оне који су се жалили судијама због Дана Републике Српске, на толеранцију и дух савремене либералне цивилизације. Међутим, заступници модерне толеранције, интелектуалци који „не робују“ предрасудама и историјским „оковима“, страни и домаћи либерални естаблишмент који настоје из својих „хуманих“ убјеђења да помогну народима у БиХ, позивају исте оне Србе, чија права како видимо не толеришу, да пристану да се њихов језик назива и „босанским“ језиком, јер тако захтјева један од три конститутивна народа у БиХ. Када српски стручњаци за језик и историју приговоре таквим сулудим идејама, износећи чињенице које говоре против тога, страни и домаћи „толерантни“ заступници „цивилизацијских“ вриједности проглашавају их за шовинисте или у блажој верзији за дилетанте.

Ако би Република Српска преко својих политичких и интелектуалних представника пристала да се повинује овим захтјевима, историја би за сва времена запамтила овај срамни, издајнички а највише самоубилачки потез српских политичара и интелектуалаца. Зар може већу вриједност да има насилно наметање туђег имена за српски језик, од нпр. ријечи једног од највећих хрватских националних радника Људевита Гаја који је тврдио да су „Илирци“ (национални покрет из XIX вијека у којем је Гај био један од предводника) свој језик реформисали и унаприједили тако што су узели језик од Срба, или пак ријечи Меше Селимовића који се јавно изјаснио да пише на српском језику и да припада српској књижевности. Нашим представницима треба поручити да не живимо више у комунистичкој Југославији и да не треба више да попуштамо другима зарад некакве утопије „братства и јединства“, већ треба да свој идентитет бранимо јасно и гласно без подилажења отмичарима језика.

Ако све ово горе написано некима звучи превише шовинистички, нетолерантно и шта ти знам како, ево стихова посвећених српском језику и борби против његовог отимања у вријеме Аустро-Угарске окупације, чији је аутор један Босанац муслиман Аливерић Тузлак:

СРПСКИ ЈЕЗИК

Србски језик, рајски језик-
Не што њиме збори раја,
Већ за то, што у себи
Све милине звука спаја.

Србски језик, рајски језик-
Знаш како с’у души хори,
Кад нам мајка, кад нам сестра,
Кад на љуба њиме збори.

Србски језик, рајски језик-
Знаш како нас он потреса,
Кад нам гуслар њиме пјева,
Те нас диже у небеса.

Србски језик, рајски језик-
Ране вида, л’јечи боле,
Знаш како нам души прија
Кад нас, старци њиме соколе.

Србски језик, рајски језик-
За то велим, што да кријем;
Сваки онај Богу гр’јешни,
Ко га зове земаљскијем.

 



0 КОМЕНТАРА

  1. Redovno se ne slažem sa Borisom.

    Umjesto zabranjivanja, treba forsirati afirmisanje. Muslimani/Bošnjaci/Bosanci imaju puno pravo da po svom nahođenju odrede ime sebi i svom jeziku. Isto to pravo imaju i Srbi. Možemo sami sebi ali i potpuno samostalno i na svom jeziku drugima odrediti ime i ime jezike kojim govore. Ne vidim da se Nijemci nešto posebno ljute što ih im već vijekovima nazivamo tim pogrdnim imenom.

    Međutim, jezik kojim govore Bošnjaci i ime koji će Bošnjaci dati svom jeziku nije naša stvar. Oni sa svojim jezikom mogu raditi šta im je volje. To je njihovo.

    Veću opasnost za Srbe i srpski jezik predstavlja idej o nekakvom BHS jeziku nepoznatog porijekla, sadržaja i namjene. Eno ga u đačkim knjižicama Sarajevskog kantona. Nešto što je počelo kao sprdnja i mjera štednje na simultanim prevodiocima u briselskim i haškim kuloarima – pokušava nam se podvaliti kao standardni književni jezik.

  2. Највећу опасност за српски језик представља ширење неписмености међу Србљима, изостанак релевантног писања међу Србљима, бахатост и лијеност међу Србљима, и да не набрајам, а има даље….;)

  3. Boki, drago dijete, zapitaj se da li je ovako opljačkana, oglodana, odumiruća RS u stanju da zabrani demografski mnogo jačim Bošnjacima da svoj maternji jezik zovu kako oće.

  4. “I dok je proces lingvističkog revizionizma izgledao revolucionaran ranih 1990-ih, do 1995 je bilo jasno kolika je to farsa. Tokom pregovora između Srba, Hrvata i Bosanskih muslimana, učesnici su imali priliku izabrati simultani prevod na „srpski“, „hrvatski“, i „bosanski“. Međutim, iako su postojala tri odvojena kanala koje su mogli birati bio je samo jedan prevodilac na sva tri kanala. Ukratko, jezik je bio identičan i niko od prisutne tri strane nije izgledao kao da ga to brine. Za njih je to bilo pitanje principa a ne jezika.“ (Balkanski holokaust?, David Bruce McDonald, 2002)
    Drugima riječima: provaljeni ste. I to davno..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *