Тишина је зборно мјесто бића

Пјесник Дејан Бабић објавио је недавно четврту књигу поезије "Испод галерије", у бањолучком "Арт принту" – књигу која на изузетан начин наставља Бабићев контемплативни пјеснички пут започет у збиркама "Дамар", "Негдје" и "Књига ваздуха.

– Пјесништво је у сталном процесу суочавања са егзистенцијалним спором, али не тако да предлаже чиста крајња рјешења, још мање да кандидује какву заокружену матрицу понашања, него управо да наговјештава мјеста исконског сазвучја човјека и свијета, у било којем времену.

Из којих литерарних „наноса“ је израсла Ваша поезија?

Генерално, моја поезија се понајприје ослања на пјесничко искуство друге половине 20. вијека, бар када се ради о нашој поезији. Близак сам пјесништву језгровитијег израза, које је манифестовало потребу за иновирањем пјесничког језика и помјерањем граница његових симболичких и асоцијативних могућности. Са друге стране, осим наравно европске пјесничке историје, има нечег посебно финог, лиричног и књижевно интелигентног у дјелима латиноамеричких, као и источњачких пјесника.

Тишина је једна од најчешћих слика у Вашој поезији. Зашто? Шта препознајете у њој?
Тишина је „зборно мјесто“ бића. Тишина је основни звук, она сабира, интегрише, њен синоним је укупност. Онда одваја битно од небитног. Тишина је амбијент у ком се биће ослобађа сувишних наноса културе, отварајући тако простор за своју аутентичну стваралачку природу. Тишина је, такође, и својеврсни идеал пјесничког језика, јер су, у ствари, најједноставнији они песници након чијих се пјесама најљепше и најдубље ћути. Најзад, тишина је иманентна стваралачкој самоћи, интуицији, сјећању, емпатији – „реквизитаријуму“ којим располаже савремена поезија.

Други важан дио Ваше поетике је ваздух, етар, вертикално путовање. Шта Вас гони на такав „лет“?

Ваздух је, за мене, фасцинантна универзалија, а поријекло његовог присуства у мојој поезији је слично као и поријекло тишине. Ваздух симболизује свеукупност, симболизује један дубљи доживљај укупности свијета и његовог виталитета. Подсјетимо се, ваздух је, у исто вријеме, прва и посљедња тачка људског живота што му прибавља димензију једне тихе али драматичне пресудности. Вертикално путовање, које помињете, резултат је императивног настојања за пјесничким освајањем висине бића, исто колико и његове дубине, дакле, „лет дубином“ али и суматраистичком висином. Умјетност би уопште могла бити један страственији облик дисања.

Примјетно је и Ваше интересовање за хаику?

Разлог томе је моје одушевљење хаику пјесништвом Мацуа Башоа, јапанског пјесника из 17. вијека. Сусрет са једном, мени новом, и потпуно специфичном лирском и филозофском суптилношћу изродио је потребу да властиту поетичку физиономију покушам што осјетљивије и успјешније да „спојим“ са богатством интуицијских и мисаоних импликација које носе дубљи слојеви тог виртуозно организованог а „сићушног“ текста. То ново искуство ми је понудило и један користан благи отклон од европске пјесничке традиције која је исувише оптерећена хипертрофијом пјесничког ега као и сваковрсном претенциозношћу.

Да ли пјесник у Вама бијежи у поезију и висине пред апсурдом егзистенције?

Да будемо јасни, поезија никад, у суштини, не бијежи од живота него, напротив, поезија „бијежи – у – живот“. Она га заправо појачава, појачава унутрашњи тоналитет живота, не пренебрегава га, не спутава, није у забораву живљења. Мени је поезија била најближа, као медијум изражавања, управо због њених идеалних умјетничких мјера и моћи да изнутра „сабере“ оно егзистенцијално и рекреира његово дубље осмишљење. Опет, пјесништво је у сталном процесу суочавања са егзистенцијалним спором, али не тако да предлаже чиста крајња решења, још мање да кандидује какву заокружену матрицу понашања, него управо да наговјештава мјеста исконског сазвучја човјека и свијета, у било којем времену. Кроз привидни бијег поезија открива живот.

ТКИВО И ТИШИНА

тиха улица
обавијена мирисом пржене кафе.
људи који се познају
људи који се не познају…
сунчеви зраци
настањени у далеком ваздуху

једноставност
ручног сата
неког старца.

прозори
што их додирује вјетар,
прашина
и тихи годови прста

(2007.)

ВИД

ми поштујемо мирис ваздуха.
мотримо плаветну,
самопоуздану ријеч…
дан је широк
и његово лице се управо
дешава.

тек тренутак
на огради моста задржала се
једна птица.

сјећамо се
времена у ком смо открили
најрјеђу врсту висине.

сљедећи моменат
припада
одбљесцима градских прозора

(2008.)

RAINVILLE

понешто је већ и опалог лишћа…
град је
у крупнијим ципелама.
дугом оквашеном улицом
ходају висока и ниска чела
људи.
на кровове
силазе птице
са лаганим ћутљивим крилима.

тренутак вјетра
узнемирује дневну штампу

тренутак
ситног новца
на просиједом длану продавачице
(2007.)