Тиранија америчког либерализама

Флоскуле – политички дијалог, култура дијалога или политичка различитост и постојање визије – кованице, које суштински немају примену у политичкој пракси и којe уистину и суштински ништа не значе за обичне људе и квалитет њиховог живота, најчешће су део језичког фолклора либерала, истичући овим фразама своју улогу о узвишеној светско-историјској мисији лидера демократије.

Пише Миленко Вишњић

Либерали, да ли се они називали по идеолошки изворном корену речи – Либерали или, модификовано – Демократи или, на неки трећи начин, на исто му се своди, тероришу јавност својим сувопарним и добога-досадним језиком. Сем њима, јасно је да ове речи никоме не помажу. Флоскуле, коју се ротирајући понављају код нас – европски пут, европска Србија, европска телевизија, европско ово, европско оно – су само продужена рука, исте и агресивне и, за ситну лову, наметнуте идеологије. Није неопходно имати десетку из математике, да се замисле само трошкови настали прањем новца, само кроз промену саобраћајних таблица, да би – побогу људи – наводно изгледале „европскије“.

Тиранија америчког Либерализма

Шта је то амерички либерализам, како је успео да се наметне готово половини, некад слободних земаља и како он функционише диљем целе земаљске кугле? О томе, како се та пошаст успешно пренела, проширила, укоренила и још преноси и на просторе бивше Југославије; како се успешно развила и развија, а још успешније примењује на нашим просторима, најбоље говоре агресивни коментари „наших“ читалаца, који често коментаришу чланке, с циљем да ућуткују све оне који не размишљају на њихов либерални начин, а који – тако им се макар понекад причињава – негирају њихове – њима толико значајне – либералне вредности.

Тријумф либерализма значи тиранију либерализма, објашњава Џејмс Калб у својој сликавито писаној књизи, због тога што се Либерализам проширује и на друштвено-политички домен савремене научне мисли и технолошке рационалности. Овај начин размишљања се данас сматра, од скоро свих, као уникатно ауторитативан, и све оне институције и уверења, која му се не супростављају, доживљавају се, у најбољем случају као непријатност, а у најгорем, као зло. Осим тога, Калб сликовито описује колико је либерализам само израз интереса и перспектива глобалних, привредних и менаџерских елита, а које су јако сумњичаве према најмањим облицима и друштвеним групама друштва, које је теже непосредно контролисати – попут породица.

Либерализам – најокрутнији идеолошки фанатизам, је сам по себи структурлна творевина власти и технократске моћи, обложене лажном хуманитарном фасадом, иза које се крије поган и прљав посао контролисања целог човечанства и његових природних ресурса. Навешћу један, од хиљаду примера – коментара, написаних испод чланака, на чистом!? српском језику, као бурна реакција проузрокована сујетним осећањима коментатора: „Ово је Војводина, господине Тај и Тај и молим вас немојте уносити политику, тамо где јој места нема. “, настављајући: „Прихватам политичку различитост и припадам странци која негује политички дијалог, али ово стварно нема смисла.“, и то само зато, што је, у конкретном случају, та индивидуа одборник у Скупштини општине – општине, чији се назив помиње у коментарисаном чланку.

Новинар Ерик Норден, у раним годинама Вијетнамског рата, пише критичку анализу, објашњавајући како технократија и владајућа елита намеће свој претежно либерални поглед на свет, а под окриљем идеолошке маске либерализма, примењујући технологију ућуткавања левих прогресивних идеја, социјалних покрета и јачајући ширење агресивног англо-америчког милитаризма. Либералима, све ово успева, користећи моћне медије. Ту морал у потпуности одступа од користи и циља. Медији су стриктно идеолошки и пропагандно средство либерала.

По трврђењу Нордона, период либерализма почиње избором Френклина Рузвелта за председника САД, као комбинација култа личности и кејнзијанске економије (Кејнзијанска економија види улагање за добробит народа, као користан економски регулатор, који помаже да се успостави равнотежа економије у периодима дубоких рецесија).

Ова комбинација, посебно програм социјалне помоћи, је доста успешно зачепио празнину, неопходно потребну левим снагама, попуњавајући социјални и политички простор и тиме остављајући – привидно – али успешно, леве снаге без посла. Репресивно милитаризовање државног апарата и целе државе, је додатно погоршало положај бораца за људска и социјална права.

Савремени либерали, вешто процењујући и предвиђајући политику и политичке потезе других и одбијајући критичаре од своје политике, скрећу пажњу на низ измишњених решења, као што су брига за образовање, брига за здравље својих поданика, оснивње друштава за заштиту животиња, оснивање тзб. сигурних кућа, друштава ових, друштава оних и, што је њихов најачи и најомиљенији адут у одбрани своје либералне идеологије, измишљање наводене опасности од измишљеног непријатеља или, још маштовитије, могућих напада и злочина непријатеља из иностранства или, у домаћој верзији, унутрашњих непријатеља који никако да схвате и не разумеју шта је либерална демократија. Изгледа, бадава је људима говорити – они не схватају, па не схватају?

Успостављањем планетарне тираније, Американци су до крајњих консеквенци довели концепт доминације западне цивилизације и њене улоге неприкосновеног хегемонистичког мисионара у сфери идеолошког погледа на свет и кодекс моралних вредности, политичког пројекта либералне демократије засноване на индивидуализму, као привилегији одабраних, економском концепту слободне конкуренције, нерационалне производње и бесомучне потрошње, дајући јој завршну социјалнопатолошку форму сигурног наговештаја скорог краја, отприлике се каже у једном, давно прочитаном чланку.

Дипломатија топовњаче и слободне трговине

Од 18. века, либерализам је глевни интелектуални и најпопуларанији начин владања, који се ослања на систем „топовњаче и слободне трговине“ и, као такав, оправдава се и пропагира јавности у целини. Посебно крајем прошлог и почетком овог века, то је, пре свега, изговор којим се врши агресивна друштвена контрола становништва, у својој – непосредно, а у другим земљама – кроз поданичке режиме тих земаља. Подобне политичаре доводе на власт, на већ познати начин – кроз такозване обојене револуције; прво, униште економију, неметну своје либералне вредности, кривопролићем или на други начин; друго, доводе своје, добро обучене, политичке плаћенике на власт, аутентичне представнике народа, ако им је то политички потребно, оптужују, а преживеле, које није појела жута револуција, одводе и у Хаг. Примера је на претек: сви лидери бившег Варшавског блока, лидери ослањани на источни блок – како афричи, тако и азијски – лидери готово свих република бивше СРРЈ, затом, Садам, Гадафи, итд, итд. Пре ових дешавања, десила су се гнусна убиства својих – америчких угледних политичара, као што је било убиство Кенедија, и претходили су овом – преиоду деведесетих.

Жртве либералног фанатизма

Почињући причу са педесетим, када је ЛИБЕРАЛИЗАМ био окосница Хладног рата и када је око тога постојао концензус Запада, почело се са масовним нагомилавањем наоружања. Брутално, и под покровитљством, ММФ и Свстске банке, Либерали су кренули на пут наве колонизације Трећег света. Истовремено, међутим, чинило се све да се америчко друштво осећа задовољно: развија се систем медицинске заштите, улаже у високо образовење, деле јефтини стамбени кредити… Све у свему, развијаја се осећање, код властитог становништва, да је једино важна брига о кавалитету живота – у Америци и уопште на Западу, а да ужаси, које њихова елита чини у другим земљама, буду искључиво посао политичара – „не интересује их политика“. Ствара се егоцентрична свест становништва и елиминише могућност да јавност и интелектуалци преиспитују агресивну политику својих политичких елита. Американцима су била пуна срца, били су задовољни и изгледало је да је кренуло набоље – амерички сан се остваривао.

Међутим, у тим златним годинама америчког сна, Либерали руше и уништавају државе и народе у Индокини, да би, наводно, избегли домино елекат. Ову америчку авантуру, већина војних анатитичара сматра једном од најкрвавијих у историји ратова. Оно што се сматра незваничним почетком жртвовања у име америчког Либерализма, су убиства најзначајнијих људи Америке тих деценија, Џона Кенедија, Малколма Екса, а касније и Мартина Лутера Кинга и Роберта Кенедија. Серија жртава Либерализма ће се нставити и у наредним деценијама, али у другим и непослушним земљама.

Председник Србије, Слободан Милошевић, типичан је пример жртве тираније америчког либерализма уз свесрдну и издајничку помоћ домаћих поклоника те идеологије. „НАТО је бомбардовао Београд 1999., убијајући хиљаде недужних цивила, јер се председник Слободан Милошевић, дрзнуо да не преда српску покрајину Косово.“, може се прочитати у многим медијским извештајима. „Садам је био добар момак, када га је Реган наоружавао, лош момак, када је Бушов отац повео рат против њега, добар момак, када је Чејни пословао са њим, као и лош момак, када је то Бушу мађем било потребно…“, извештавају, слично томе и у то време, многи медији

Међутим, насупрот златном добу 50-60 година, у току задњих неколико година, нема много разлога да просечни Американац буде задовољан, уживајући у лагодном животог „америчког сна“. Нема више новца, нико да се ни по глави почеше због недостатка новца, за који се некад – 50-60 година – подаразумевало да га мора бити.

Током протеклих неколико деценија, амерички главни ратни викари – заговорници технократске друштвене контроле света и брижни мајстори свог заната – јадници, који су стално „невољно присиљени“ да нападају и бормбардују друге земље и то обавезно и само из хуманитарних разлога – богами, никаквих других – и осећаја "одговорности за заштиту" тих несрећних народа, а које наводно угњетававају њихови лидери – успевају да створе властиту ауру, зрачећи, прво Америком, а онда и целим окупираним светом.

Релативизовање властитих грешака и туђих вредности

Упркос сталном инсистирању на својој скромности, непристрасности, честитости и умерености, ЛИБЕРАЛИ су најокорелији идеолошки фанатици. Међутим, они који се усуде да стану на пут тако немилосрфној идеологији, или се само усуде да преиспитују њене вредности, наићи ће на брзу и жестоку одмазду, где ЛИБЕРАЛИ не бирају средства у кршењу противника и не штедећи чак ни животе, како својих следбеника, тако и омрзнутих противника.

Тако, одишући лажном толеранцијом, разумевањем и отвореношћу, ЛИБЕРАЛИ се не задовољавају тиме да им се само други не супростављају, како посредно, тако и непосредно, него и даље инсистирају и траже – од својих противника – да покажу и докажу, потпуно и безрезервно прихватање њихове идеологије. Ни прихватање, само по себи, не може задовољити фанатике, него даље инсистирају да противник покаже и примени њихову идеологију, не штедећи напоре у дисциплиновању јавности и испирању здравог разума. Не одустају, док се не увере да су победили здрав разум противника и док их противничка јавност не увери да је непогрешиво и чврсто на путу њихове идеологије. Не наседају на декларативене политичке изјаве „опредељени смо за вашу политику“, него настављају са жестоким притиском, док сами не закључе „ово су добри момци“.

Да би лакше ово спровели, либерали прибегавају свом провереном, поузданом и омиљеном методу – методу релативизације својих грешака и грехова. Дакле, држе се мамксиме „не постоји апсолутна истина, нема апсолутног добра и зла, допуштајући монохрому пустош мале разлике сенке од сивила“. Таква перспектива, очајања и песимизма и, на крају, нихилистичка манипулација, било које или свих вредности. То, такође и наводно, даје моћан механизам за заустављање и онемогућавање развоја екстремизма. То, како тријумфално каже гуру либерализма, Данијел Бел, даје предуслов да се коначно прогласи КРАЈ ПОТРЕБЕ ЗА ИДЕОЛОГИЈОМ.