Тихи егзодус сарајевских Срба који траје и траје…
Права је ријеткост да се јавности представе догађаји који реално описују сав обим несреће и величину жртве коју су Срби из Сарајева поднијели и коју подносе зарад Републике Српске. Хтјели ми то признати или не, чињеница је да у Српској постоје људи који су исфабриковали колективно сјећање на српске жртве из Сарајева, тако да се […]

Права је ријеткост да се јавности представе догађаји који реално описују сав обим несреће и величину жртве коју су Срби из Сарајева поднијели и коју подносе зарад Републике Српске.
Хтјели ми то признати или не, чињеница је да у Српској постоје људи који су исфабриковали колективно сјећање на српске жртве из Сарајева, тако да се њихова слојевита трагедија свела на сабласну крстолику формацију која се под сјајем звијезда и уочи општих избора издигла са сарајевског Златишта.
Замислите, у Српској чак не постоји човјек који досад макар једном није чуо за Златиште…
Са друге стране, у животима обичних људи, који су деведесетих година испод поменутог чувеног брда носили свој претешки крст и чије су ране још увијек свјеже и отворене, збивају се догађаји који су, случајно или не (зар је то уопште и важно) изостављени у тако гледаним дневницима и тако читаним новинама. Сувише је тужно што и о томе одлучују они који поткрај ноћи спајају бандјере по Златишту.
Стога, без интервенција преносимо вијест портала Соколац – срце Романије:
На Војничко спомен гробље „Мали Зејтинлик“ у Сокоцу данас (25. децембар 2014.) je пренесено тијело погинулог борца Тихомира Чолића који је настрадао у претходном одбрамбено-отаџбинском рату.
Есхумација је извршена уз подршку Борачке организације општине Соколац.
Чланови породице и пријатељи настрадалог окупили су се на гробљу да још једном одају почаст свом брату и пријатељу. Брат покојног Тихомира, Митар Чолић каже да му ово много значи, самим тим јер може увијек да дође на братов гроб док је то у Сарајеву у посљедње вријеме било немогуће због честих скрнављења српских гробова.
Тихомир Чолић рођен 23. јуна 1957. године, погинуо је 1994. године и био сахрањен у насељу Нахорево у Сарајеву.
Страдао је за крст часни и слободу златну, дао је свој живот за ово што ми имамо и гдје данас живимо а то је наша Република Српска.
(В.Б.) (Б. Радоњић)