Тајни документи говоре: Удба шверцовала са италијанском мафијом

Због недостатка новца почетком шездесетих година прошлог вијека, Удба прелази на најпрофитабилније прљаве послове: шверц наркотика, цигарета, злата, кафе и алкохола. Одлука о томе донијета је 1961. на највишем нивоу, пише нови НИН.

субота, октобар 8, 2016 / 11:20

Има неке симболике у томе што овдашње телевизијске станице у својим програмским шемама свако мало врте серијал Френсиса Форда Кополе о породици Корлеоне. Сарадња овдашњих служби безбједности са италијанском мафијом дугог је вијека. Иако је њујоршки мафијашки бос Дон Вито Ђеновезе још за вријеме Другог свјетског рата снабдјевао Њемачку хероином, трасом која је из Италије ишла преко Југославије, први писани траг о петљању Удбе са италијанском мафијом потиче из 1946. У Архиву Словеније постоји документ из ког се види да је те године приликом посјете Напуљу југословенски министар за спољну трговину Никола Петровић договорио посао откупа 46 тона сјемена конопље.

У документу не пише ко је продавац, али могла је то бити само мафија, будући да је било каква трговина конопљом и њеним дериватима у Италији била забрањена. Пошто у буџету ФНРЈ није било новца, Петровић је добио на располагање контингент од 40 милиона цигарета који је илегално пребачен у Трст гдје је уличном продајом сакупљан новац за откуп сјемена конопље. Тих година Трст је био главна улазна база за наркотике који су из централне Азије, преко Турске и Југославије, путовали у Италију гдје их је преузимао легендарни Лаки Лучијано. Због недостатка новца почетком шездесетих година прошлог вијека Удба прелази на најпрофитабилније прљаве послове: шверц наркотика, цигарета, злата, кафе и алкохола.

Одлука о томе донијета је средином 1961. на највишем нивоу, а шеф савезног СУП-а Светислав Стефановић Ћећа за организацију илегалних послова овластио је Рада Радовића и Славка Барту, а за инвеститора изабран је партнер из Швајцарске – Италијан Еторе Ћићелеро, у то вријеме најјачи шверцер Европе, специјализован за превоз илегалних артикала, цигарета, кафе и злата, од Бејрута преко Грчке, а након склапања посла са Удбом, преко Југославије за Италију. Према информацији коју је 4. маја 1964. за савезног секретара за унутрашње послове Војина Лукића сачинио Раде Радевић, транспорт цигарета у Италију обављан је камионима аустријске регистрације који су превозили резану грађу. Када би шофери оставили камионе на паркинг плацу луке Ријека и отишли на спавање, удбаши су узимали камионе, чије су кључеве посједовали, стављали цигарете испод грађе и враћали камионе на паркинг. Цигарете које су из Швајцарске, као транзит преко ријечке луке, ишле за Грчку, Удбин брод "Пунат" би тајно истоварио, па су оне, умјесто у Грчкој, завршавале у Удбином складишту у месту Бакар.

Са овим пословима, пише у документу који се чува у Архиву Словеније, били су упознати поједини руководиоци предузећа "Велебит" и складишта у Бакру, као и посада брода "Пунат". Такође, у екипи је било и 12 посебно одабраних осуђеника с Голог отока који су обављали послове утовара материјала за Голи оток и са отока у вагоне за унутрашњост. Преговори око транспорта алкохола за Њемачку и злата за Индију, пише у документу, још нису окончани, док се набавка морфијума коју врши СУП Македоније, по налогу Еда Брајника, некад десне руке Александра Ранковића, обавља по плану. На свим овим пословима Удба је зарадила четврт милиона долара, потрошивши тај новац на набавку техничке опреме за службу, а до прекида је дошло у јесен 1964. када је савезни СУП, због прашине коју су на међународној сцени подигле Италија и Аустрија, одлучио да прекине са илегалним активностима.

Субан и Кијеза

Ипак, после пада Александра Ранковића, реформисана Удба, сада СДБ, наставила је сарадњу и учвршћивање веза са мафијом, а први припадник италијанског подземља који постаје сарадник КОС и СДБ био је Ернесто Луиђи Ћићарели, у Југославији познат као Ђино Кијеза. У Информацији о односима између Кијезе и пуковника ЈНА Јанка Коделија, коју је са ознаком "строго повјерљиво" 1973. у Љубљани сачинила СДБ Словеније, пише да је Кијеза трговачки путник који се служи лажним именима – Анђело Негрини и Луиђи Кијеза, а представља као овлашћени представник за Југославију, Источну и дио Западне Европе, панамске компаније "Силвер Коуст Шипинг" са сједиштем у Венецији. У Италији је више пута осуђиван због шверца и класичног криминала, да би 1967. пребјегао у Југославију. У бјекству му је помогао Марио Субан, Словенац из Трста, провјерени сарадник Удбе специјализован за шверц робе коју је италијанска мафија транспортовала за Источну Њемачку. Убрзо су Субан и Кијеза постали водећа имена југословенског државног шверца.

Према информацији словеначке СДБ, Кијеза је у Сечи, насељу у општини Пиран, држао чамац, опремљен радаром, токи-вокијем и радио-станицама, а робу је скривао у складишту компаније "Дрога". Систем шверца био је једноставан: из складишта већих југословенских трговинских предузећа у Кијезин магацин илегално су пребацивани цигарете и алкохол. У договореном тренутку из Пиранског залива повукли би се полицијски и војни чамци, па су Кијеза, Субан и њихови сарадници без тешкоћа предавали робу припадницима италијанске мафије. Леђа су им чували шефови на југословенској граници – Силво Горенц, некадашњи први човјек словеначке и југословенске СДБ, и потпуковник ЈНА Јосип Андришевић са којим је Кијезу упознао пуковник Јанко Кодели. У знак захвалности Кијеза је Коделију и његовој супрузи плаћао љетовања у хотелу "Метропол" у Порторожу и бунгаловима у Савудрији, те издашно помогао изградњу куће у Љубљани.

Из извјештаја оперативца словеначке СДБ Ивана Барана из 1969. види се да Кијеза има везе са директором казина у хотелу "Југославија" Мариом Бруцонеом и лицима склоним шверцу, између осталих и са Слободаном Батом Тодоровићем из Смедерева. Након хапшења, Кијеза је на саслушању августа 1973. изјавио да га је Кодели ангажовао како би преко пријатеља, који је као геометар радио у НАТО бази у Верони, прикупљао податке о НАТО, те да му је овај доставио скице НАТО база у близини Фође, Сервија и Риминија. Иако су против њега постојали бројни докази, Кијеза је након интервенције пуковника Коделија уз кауцију пуштен из затвора.

Истражни судија Окружног суда у Копру Штрукељ, који се јако ангажовао да Кијезину екипу приведе правди, изјавио је да му је Кијезин адвокат дословце рекао: "Најебаћете, јер иза њега стоји Армија", те да му је пуковник Кодели у повјерењу поручио да је Кијеза сарадник обавјештајне службе ЈНА и да га треба ослободити. И тако је ствар заташкана, а Кијеза и мафија наставили су да сарађују са СДБ улазећи у нове послове. Већ у другој половини седамдесетих година, готово све југословенске коцкарнице биле су под контролом Италијана. Осим Кијезиног друга Марија Бруцонеа, који је водио казино у београдском хотелу "Југославија", слично се дешава и осталим коцкарницама, нарочито у Истри и Словенији.

Коцкарнице

Основана је и интерна банка у којој су коцкарнице могле да позајме новац, а заузврат су тој банци морале да уплаћују 20 до 30 одсто свих прихода. Тако прикупљен новац из коцкарница фиктивним кредитима је пребациван у Тршћанску кредитну банку коју је држала словеначка Удба, одатле у офшор-предузећа у Панами, а након прања у Швајцарску, одакле су га извлачили босови СДБ. Посао се ширио па су Кијеза и СДБ успоставили сарадњу са босом венецијанске мафије Феличеом Манијером и Стефаном Караром, једним од високорангираних Сицилијанаца. Према документима у Архиву Словеније, сарадња се није задржала само на коцкарницама, већ је мафија инвестирала у изградњу далматинских марина и у друге послове са некретнинама.



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор