‘Та ће Швабо, знамо ми и сами да американизујемо јавну кућу!

Пише: Стефан Мачкић

Неко удомљава кучиће, неко мачиће. Фронтал.РС удомљава напуштене вијести. Прочитајте шта су мрачне силе новинарске просјечности скрајнуле ове седмице.

Понедељак: Јавна кућа "Српска"

Озбиљна држава имала би министарство за борбу против једне од највећих савремених пошасних патки – туризма, понижавајуће појаве националне проституције, гдје се државе умјесто у производњи неке вриједности такмиче у бољој и јефтинијој понуди за омастити брк и њежник. Али, авај, Република Српска није озбиљна држава.

Ми тако имамо, вјеровали или не, министарство туризма. Као неозбиљна држава, немамо ни национално освијештене медије, заправо немамо ниједан, осим наше маленкости. Нашим јавним мњењем доминирају пипци туђих интереса, па тако и СрпскаИнфо, портал њемачких коријена, губитником дана проглашава Неда Пуховца, министра туризма, чиме кулминира кампања жалопојки овог портала над неискориштеним туристичким потенцијалима.

Пуховцу се спочитава што, као формални туристички сводник Републике Српске, није учинио довољно да изрекламира њене облине и како зна да кува, већ је она, јадна, приморана да се задовољи успутним кусуром сладострасника ка примамљивијим дестинацијама.

Уторак: Американизација Полиције

Влада је потписала више меморандума о сарадњи са Американцима, који су сада добри јер су нам опростили што су нас тукли. Између осталог, осавремениће нам Полицију, па ћемо тако од њих набавити "савремену опрему".

"Заинтересовани смо за куповину одређене опреме за превоз људства, то су, прије свега, амерички хеликоптери. Заинтересовани смо за надзор и осматрање ноћу. То су амерички брендови најбољи на свијету", рекао је Жељко Будимир, министар унутрашњих послова за АТВ, а преносе Независне.

Америчко магновење благонаклоности одлична је прилика да се заручимо тој традиционално насилној државној заједници. Народ који је изградио Ђердап заборавио је како да ствара ишта своје, па му као каквој удавачи и не преостаје ништа него да миразом мами скрбитеља.

Посматрајмо ово у ширем контексту домаћег МАГА‑занешеног одушевљења што је један западни бијели човјек напокон препознао да је Србин добар црнац, вазда спреман на дијалог са газдом, иако је такав дијалог, наравно, неминовно оксиморонски једносмјеран.

Сриједа: Пијани Требињац

Регионом је одјекнула вијест да је ухапшен Требињац јер је пијан изазвао удес. Наравно да није, вијест је уобичајено небитна. Али, злоупотријебићемо је за шлагворт.

Подсјећају у тој вијести Независне како су недавно уведене строге казне за обијесне и за озбиљно пијане возаче. Заиста, медији су брујали како стижу "драконске" казне за уличне дивљаке. Нико се од медија није запитао – па морамо, јаох, ми – да ли су ове казне заиста драконске онима којима су намијењене.

Нове казне за обијесну или теже пијану вожњу крећу се од 2000 – 3000 КМ, а за обијесну вожњу која изазове несрећу и до 5000 КМ. За татине синове и "лица од раније позната полицији", сумњивих прихода и бијесних кола, ове казне су бакшиш, и не могу постићи никакав учинак. Не берите бригу, нисмо контраши упразно! Ми нудимо и рјешења.

Казна да би била драконска, и уопште да би ишта постигла, треба да буде везана за дебљину новчаника. Прво, дакле, казна треба да буде сразмјерна приходима, уз одређен најнижи праг, јер ни сиромаштво не може бити оправдање за дивљаштво. Друго, "од раније позната" лица извјесно не пријављују све своје приходе, па би правило имало и изузетак – уколико је возило којим је почињен прекршај у очигледној несразмјери са пријављеним приходима, казна се одмјерава сразмјерно вриједности возила. И, наравно, треће и најважније: повратници морају у затвор, јер новчана казна на њих очигледно не дјелује.

Четвртак: ПИК

Све су очи упрте у сједницу окупационих снага. И то је суштина проблема. Ништа није у нашим рукама, јер – једноставно – немамо војску. Државничке, суверенистичке, оштре и бомбастичне изјаве, не значе ништа ако иза њих не стоји оружје. Изгледале би жалосно када би одражавале немоћан родољубиви вапај, али кад долазе од оних који су скројили националну стратегију државе као рудне ћевабџинице, оне изгледају као безобразни и безобзирни покушаји пласирања што бољег наслова у вјечне предизборне сврхе. Још ако буде "хит дана", побједа на окупационим изборима је обезбијеђена.

Судбина је барем хтјела да родољубима остане мала утјешна награда, да су Срби колико – толико разјединили евроатлантску коалицију. Уживајмо бар у привиду!

Доста сањарења

Уопште није јасно каква је заправо наша стратегија према питању ОХР‑а. Између противрјечних порука, може се наслутити да је сваког наредног дана стратегија да оштро захтијевамо оно што смо имали јуче, а што нам је некако исклизнуло из руку. Тако се некако немушто клатимо између циља да ОХР оде и циља да имамо "легитимног" газду, потврђеног у УН‑у. А највише су нас искасапили управо ти "легитимни". Ниједан није легитиман.

Чак и да се ријешимо високог представника, шта онда? Слутимо да ће отићи тек кад се заокружи процес касапљења државног устројства толико да се неповратно централизујемо и вежемо за "евроатлантски пут", до те мјере да се све српско сведе на културно, и то лажно, амблемашки изопачено антикултурно. Након тога, пренесене надлежности немогуће је вратити уставним путем, јер је за то неопходан глас Муслимана. А ко каже да ће и Хрвати пристати?

И најважније – нема џабе ни код старе бабе, поготово евроатлантске. Ако немамо војску којом пријетимо, шта дајемо да се уназаде процеси и обрну полуге моћи које је Запад градио три деценије?

Не жали се само у микрофон

Нипошто не треба полагати наде у Уједињене нације, које су с временом прерасле у глобалистичку хоботницу без икакве одговорности и легитимитета. Ипак, када већ немамо оружје, умјесто празне приче, могли смо покушати и правним путем оспоравати високог представника. То јесу покушавали појединци пред Европским судом за људска права, али и тај глобалистички пипак се, у суштини, прогласио ненадлежним да пропитује одлуке високог представника јер су дате у оквиру мандата Уједињених нација. Зашто се чудити, кад се и наш, Уставни суд Републике Српске прогласио ненадлежним?

Будући да наводно дјелује под УН‑овим мандатом, могли смо се зато обратити неком од УН‑ових тијела за заштиту људских права. Таква питања су у надлежности Комитета за људска права УН‑а, који прати поштивање Међународног пакта о грађанским и политичким правима, који је, пак, саставни дио Устава БиХ и јемчи и право народа на самоопредјељење.

Озбиљна системска кршења права, па тако и системско, вишедеценијско кршење права српског народа на самоопредјељење, али и низа других права, попут изборног права ограничаваног по вољи високих представника, у надлежности су и другог, већег и озбиљнијег тијела УН‑а – Савјета за људска права.

Успостављене су јасне процедуре за жалбе овим тијелима. Зашто то нисмо учинили? Требало је то формално учинити, путем Народне скупштине Републике Српске. На примјер, мада се наше ситуације не могу поредити, Лапонци (Сами), као аутохтони народ у Финској имају своју скупштину, са много ужим надлежностима него наша Народна скупштина. Када им се Финска умијешала у изборни процес, предсједник њихове Скупштине, као њен овлашћени представник, жалио се Комитету за људска права УН‑а у име свих Лапонаца.

Комитет је утврдио да је повријеђено њихово право на самоопредјељење. Таква одлука у нашем случају би прилично ојачала наш положај, бар пропагандно. Неуспјех, пак, не би значио пуно, јер више од овога тешко да могу да нас изобличе, а и више тешко да им треба. Зашто би и требало, кад се ми управо такмичимо да докажемо да можемо брже и боље сами да се обогаљимо по западној матрици.

Како? Па, читајте у сутрашњем наставку!