Синоћња сједница Народне скупштине РС, само је једна у низу релативно, односно крајње безвезних тема, које треба да нас одвуку од суштине. Од опстанка. У току је завршна фаза отимања Црне Горе од српства, а ви требате о свему другом.
„Причао сам с Ешдауном 2003. године и рекао ми је шта је сценарио. Прво ме је звао у сједиште ОХР-а и рекао ми директно: ‘Господине Шаровићу, све ово што је ових дана било, потпиши одлуку да се Војска РС сједињује и прави нова структура на нивоу државе и ово ћемо све заборавити’“ – казао је предсједник СДС Мирко Шаровић, гостујући у емисији Пресинг на Н1 телевизији.
У опроштајној посјети Бањој Луци, шеф Мисије ОЕБС у БиХ, амерички дипломата Џонатан Мур рекао је да „Бошњаци имају право да кажу да се њихов језик зове босански“.
Ових дана покушава се актуелизовати питање грба Републике Српске, с чим у вези академик Рајко Кузмановић с правом указује на то да треба водити рачуна о томе да ли су политички и општи друштвени услови погодни за такву иницијативу. А нису, и то треба рећи без имало увијања, као и објаснити због чега је тако.
Има један кључни детаљ у недавној већинској одлуци Уставног суда БиХ број У 2/18 о 9. јануару као Дану Републике Српске, о којем готово да није ништа речено код нас, због чега то желим учинити овим текстом.
Предсједници СДС и ПДП, сваки напосе, сусрели су се са колонијалним изаслаником, тзв. Високим представником у БиХ, Валентином Инцком и Супервизором за Брчко Мајклом Скеланом.
Самокољ у пракси: Овај текст је насушан за оне који се сјећају времена када није постојао Храм Христа Спаситеља у Бањој Луци, а на његовим темељима је стајао импровизовани комунистички споменик.
Министар унутрашњих послова Републике Српске Драган Лукач састао се данас са шефицом Канцеларије ОХР-а у Бањалуци Мариан Берец (Marianne Berecz), а ми да не испадне само да критикујемо, ево похваљујемо начин на који је написано име окупаторске службенице, мада њу нико неће гуглати па да нам треба оригинал…
Од мутавих полицијско-судских структура, неспособних да се изборе против напада на себе бољим и транспарентнијим радом, већ се служе трагикомичном присилом; гори су само међународно-окупацијски произвођачи ријалити програма, који би требало заиста ограничити на 18+.
Без срца, без срца, то је оно што куца и што црта се.. стихови су шлагера Беби Дол, који ни близу не могу да достигну медијску патетику и логичку глупост која влада у главном граду Српске.