Предсједник Владе Републике Српске Радован Вишковић изјавио је да је забрана уласка у Хрватску новинару и предсједнику Удружења новинара Републике Српске Данијелу Симићу најгрубље кршење његових права и слобода.
Српске елите су дубоко подељене. Чини се понекад да та подела нема почетак. Њена природа се временом мењала али темељне одреднице располућености су остајале исте. Србија данас има два срца. Једно је Косово; друго је одавно пресађено у Брисел.
Смештена ван Запада, на основу чијих мора и схватања је писан канон друштвених наука, Србија је истовремено географски близу и културално далеко од његовог врела. То је заслепљујућа комбинација која омета уважавање наше различитости. Наводила је српске елите да овде виде не једну другу и другачију Европу већ патологију Европе, коју су схватали унитарно.
Уколико грађане Ефбиха занима зашто грађани Српске не желе да живе са њима у истој држави, нити ће их се, сем силом, на то моћи натјерати – слободно нека пребаце данас канал на БХТ или ФТВ.
Пропаганда о геноциду над Муслиманима почела је прије почетка рата у БиХ, док је она још била дио СФРЈ и без икаквих борбених дејстава, па је из данашње перспективе доста лакше видјети степен припремљености за лажни наратив који се емитује данас, са епицентром у Бриселу, Вашингтону и Поточарима.
Не знам шта више тера наше свезубе отуђенике од Србије и њеног измученог тела. Да ли боја српске коже или место Србије на карти света? Њихова синергија, оснажена серијом историјских и географских чинилаца, од трансформативне османске окупације до чињенице да је Србија толико близу Западу да је тешко бити ближе, учинила је да наша земља често иде напред упркос својих елита а не уз помоћ њих.
Важан аспект брзог успона на трон и трајања владавине другог, трансформисаног Александра Вучића – који се политички поново родио као прави "Ђинђић" и највећи од свих српских "нај Европљана" (у западноцентричној једнини) – представља фикција о "повратку деведесетих", која га је пратила од победе Српске напредне странке на изборима 2012. године.
У Србији, где више од 80 одсто грађана од 2014. подржава народне републике Донбаса, противе се санкцијама Запада против Русије и Владимира Путина сматрају вођом народа, цветају русофобичне заједнице које су створили емигранти из Русије. Такав парадокс су нагласили саговорници "Јужне службе новости" из Ростова на Дону.
У јеку прозивки ко прича, а ко не прича са амбасадорима земаља које су нас убијале авиобомбама и осиромашеним уранијумом 1995. године, Музеј савремене умјетности РС не поштује закон Народне скупштине од 15.09.2021.
Летимично претрчавши чланак медија финансираног од Сједињених Америчких Ентитета, на начин да би у Вашингтону био означен као "страни агент", а ако ту инострану везу не би пријавили министарству правде – стрпали би их у затвор, схватио сам због чега су управо они непропорционално и неукусно гласни против криминализације клевете и увреде. Законских рјешења која уопште не подржавам.