Еврохорор
Нисам гледала Евросонг. Не зато што сам ја боља и паметнија од осталих, не зато што мислим да је то кич и да га само гледају доконе домаћице и мушкарци сумњиве сексуалности, нити се слажем са тим мишљењем. Једноставно нисам била у прилици.
Нисам гледала Евросонг. Не зато што сам ја боља и паметнија од осталих, не зато што мислим да је то кич и да га само гледају доконе домаћице и мушкарци сумњиве сексуалности, нити се слажем са тим мишљењем. Једноставно нисам била у прилици.
Досадило ми је да сваки дан гледам смркнуте фаце. Досадило ми је да их тапшем по рамену и говорим како ће све бити у реду, како ништа није тако страшно. Како је данас лијеп и сунчан дан, како је најгоре прошло…
Сјећам се свог дјетињства. Сјећам се како сам врло често сакривала сузе док бих гледала породице својих другарица. Како сам понекад у купатилу плакала и питала се зашто се нама то морало десити?
Није лоше за једну дјевојчицу која је 1995. побјегла из Санског Моста у Приједор са једним руксаком.