Живописна субјективност историје Мундијала

Рекао бих да је утакмица Југославија – Аргентина једна од првих које се сјећам у животу.

Дејвид Финчер – Генијалност има пуно лица

Признајем, наслов сам украо из неких страних новина из простог разлога што ми се допао. Да ли је баш генијалност у питању, нећемо о томе, али је сува истина да ни један његов филм није прошао незапажено. Заправо, сваки његов филм је постао култан.

Живко Николић: Човјек који је насликао Црну Гору

Живко Николић је, свакако, један од најбољих српских режисера. Родио се у Озринићима крај Никшића, 20. новембра 1941. године.

Тони Манеро (Tony Manero)

Сви знате ко је Тони Манеро. Ако не знате, питајте ћаћу, сигурно је покушао да га опонаша док је заводио вашу матер, увијајући своју динарску силуету у неком дому културе, петком увече.

Аура (El Aura)

Јединствени ликови чине латиноамеричке филмове занимљивим. Наш је таксидермиста, препарира за неки музеј и смара се у животу.

Пусти правог да уђе (Lat den ratte komma in)

У радничком предграђу Стокхолма, почетком осамдесетих, са мамом живи дјечак Оскар. Сложићете се, сви елементи претходне реченице стварају слику невеселе атмосфере, достојне најбољих остварења из наше фабрике чемери, популарно назване ”црни талас”.

Живи и мртви (Živi i mrtvi)

Значајан филм. Дешава се у ратом захваћеној Босни, а нема Срба нигдје. Зашто их нема? Ко убија, онда? Коље? Силује?

Парада: Драгојевић странку мијења, али опредјељење никако

Срђан Драгојевић је прешао пут од заклетог Слобомрсца (који му је финансирао најбитније филмове у којим га је пљувао), до чланства у СПС. Сад је снимио и Параду.

Драган Вучић