У Русији самој. Нигдје другдје. У њеном простору, који није исто што и РСФРСР, али још више: у руској души. Она ће или коначно преломити у себи, или ће остати у магновењу, у тмини, в тумане Западничества. У наркотичној зависности од Непријатеља.
Још прије неколико година, у једном понешто полемички интонираном тексту, изнио сам став да не постоји тј не може да постоји разлика између српског и руског становишта.
Видјех ових дана, на маргинама расправа о Русима и Русији, како се, ваљда у склопу свјесне или несвјесне рационализације сопствених надања, пројекција, снова, говори о декаденцији руског друштва.
Да се разумијемо: ово није никакав текст о "правилима како постити" већ један мали подсјетник-одговор на питања која као свештеник најчешће добијам у вези поста. Дакле, сутра почиње пост да би било добро да:
Митрополит Амфилохије је епохална личност Српске Православне Цркве, српског народа као завјетне заједнице. Епохалне личности остављају трагове за будуће вијекове. Епохалне личности тешко се дају укалупити.
О томе зашто је не само непотребно већ непосредно штетно прихватити иницијативу о промјени Устава Републике Србије – доста су већ рекли умнији, правно стручнији и политички разумнији људи од мене. Колико сам разумио људе од истинске стручности, бојкот такође није довољно добра опција, већ једино и искључиво излазак на биралишта и заокруживање опције "НЕ".
Најприје пар реченица о политичкој слици Српске (поједностављено, али она није тема овог текста).
Иако сам одавно изгубио апетит да чак и привирим на политички живот у граду у коме сам рођен, двије недавне изјаве виђенијих муслиманских сарајевских првака допрле су чак и до нас који одавно не живимо у истој политичкој заједници (ако под њом подразумијевамо људе који имају саморазумљив осјећај заједништва у једном полису).
Када је Евгеније Водоласкин објавио свој роман "Лавр", сада већ модерни класик руске књижевности, поред солидне књижевне популарности, доживио је и једну за нас необичну и по много чему за савремену свјетску културу чудновату врсту славе: ону искупитељску.
Нисам сигуран колико ћемо моћи да досегнемо сав значај филма "Божији човјек". За многе ће он бити заиста дубок и потресан филм о ономе што најмање можемо да схватимо: испреплетености добра и зла у човјеку, у просјечном човјеку, у нама, врло често у људима из Цркве који још нису људи Цркве.