Свугдје исти

Страх од непознатог и новог често нас кочи у стицању нових искустава. Колико смо у заблуди, и како су многе ствари заиста универзалне, свугдје исте, људи, навике, открива нам Сузана Маџарић, овај пут пар стотина километара даље, из Италије.

Пише: Сузана Маџарић

Хајде, док још није стигла шифра за нет, да барем мало пишем… Ето шта је живот, многи од нас нису летјели авионом а ја добијем прилику и то у једном дану три узлијетања и слијетања, наравно. Могу вам рећи ишћеифила сам и није нешто нарочито. Као што рече једна докторица из Србије, то ти је летећи аутобус уз једну ману, много је бучно, зуји на све стране, као да се у фену возите.

Нема посла, па нек се барем учи

На постдипломском студију сам у Барију, дан први. Чекам уводно предавање и шифру за интернет. Иначе рута је била Сарајево – Беч – Рим – Бари, а мој страх да ћу се изгубити ако не у Бечу, а оно у Риму, сигурно није баш основан, лијепо су то људи уредили, а Италијани су много опуштенији и некако пријатни.

Чудно је како усљед страх од непознатог можеш заиста да се сметеш. Каже ти човјек: „Пут бегс ин а бокс!“, а ти гледаш у њега изгубљено. Но, и то је нормално, треба времена, а треба и јести и пити цијелим путем, тако вам мозак боље ради, провјерено.

Каже сестра прије мог одласка: „Добро је гледати оне тупаве америчке филмове, барем видиш како неке ствари функционишу.“, али још је боље када увидиш да гомила људи на аеродрому исту муку мучи као и ти. Оно што растужује, и до чега је савремени свијет дошао, а чињеница је да доћи на овај начин у Беч и Рим не значи и бити у Бечу и Риму, јесте страшно гутање времена и простора, ништа не видјети осим гомиле људи и скупих парфема.

Да мало потрошим вријеме одлучим да прошетам у кругу института. Е, то је заиста невјероватно! Све је врхунски уређено и чисто, природа се чува и истичу све њене љепоте. Одмах испред зграде института је маслињак, а мени, која сам га видјела само на телевизији и којег уз слику обично прати камен и крш, овај изгледа као нешто немогуће. Огромне маслине, равно земљиште са дивном, зеленом, травом.

У мензи, кафа одлична, што сам некако и очекивала, а како много волим тај напитак баш ми је драго. Храна, изванредна такође. Прво јутро па се мало устручаваш, но неће се поновити.

ОРЛ нокат

Ево пишем и наставак другог дана мог боравка у Валенцану. Људи су исти, гдје год окренеш и гдје год да одеш. Постоје профили, типови, у које се свако од нас може смјестити, па тако и овдје. Рецимо има оних за које би ми кући рекли види шанера, сељачине и сл. Утегну се у неке хлаче, са кобајаги Армани каишем, љубичаста кошуља а испод бијела мајица или нека са огромним логом Д&Г, уз све машала науљену косу.

Даље, има оних финих и пристојних, који се ни по чему не издвајају, па онда шминкера и др. Али оно што је заиста лудо јесте пуштен нокат на малом прсту, видјела сам га до сада заиста много пута. У шали га кући зову ухо-грло-нос-нокат.

Овдје је јако пуно људи из Сјеверне Африке (Тунис,Сирија,Египат,Мароко итд), даље из Турске, Палестине, Ирака, Албаније…а нокат је, како се чини, мода у свим тим земљама, заиста невјероватно. Да не кажемо да ово заслужује научно истраживање?!

Ар ју муслим?

Наравно то није изостало. Али ето, нисам! Много је мање хришћана, однос је негдје 80 наспрам 20 посто, тако да то јесте мало необичан осјећај. Но, има јако пријатних људи, наравно, има и оних радикалнијих, којима не пада на памет да дијелите стол у мензи.
Толико за сада из Барија, јавићу све занимљиве детаље.

П.С. Да ли је то умишљање или не, али мислим да ме Албанка из разреда гледа попријеко од када је чула да моје БиХ значи Бања Лука, и то још уз питање, да ли говорим српски или хрватски, упућено на енглескоме, иако ми се чини да све разумије.

Сузана Маџарић виа Валенцано, стипендирано наравно =)