Светлана Миладиновић: Деполитизација културе па све остало

Зворнички театар можда није међу најпознатијим или највећим, али воља и труд су оно по чему се издвајају и изнад оних који имају "веће рогове". Зворнички театар "Капиталина Ерић" постоји већ двије године, ради са 30-ак глумаца, од којих има студената, средњошколаца, основношколаца, али и дипломираних стручњака. Иза себе имају десетак представа, преко 100 гостовања […]

субота, 28 јула, 2012 / 17:40

Зворнички театар можда није међу најпознатијим или највећим, али воља и труд су оно по чему се издвајају и изнад оних који имају "веће рогове".

Зворнички театар "Капиталина Ерић" постоји већ двије године, ради са 30-ак глумаца, од којих има студената, средњошколаца, основношколаца, али и дипломираних стручњака. Иза себе имају десетак представа, преко 100 гостовања и прегршт награда, и то не само домаћих.

Једна од представа са којом се поносе је "Траума", са којом су, између осталих учествовали и на Фестивалу аматерског театра у Лакташима, након којег смо интервјуисали управницу зворничког позоришта, Светлану Миладиновић.

Иначе, волонтерско учешће у представи узела је Мирјана Карановић, као редитељ-супервизор, која је свесрдно помогла овом ансамблу и скоро шест мјесеци долазила у Зворник на пробе.

– Сарадња са Мирјаном Карановић је почела када сам постала учесник једног веома занимљивог пројекта у Београду – "Подијели своје знање – постани менторка", који је обухватао 40 младих перспективних дјевојака на прагу каријере, а свака од њих је добила менторку успјешну у свом послу. Ја сам имала среће да моја менторка буде Мирјана. Сваки "менторски пар" имао је потпуну слободу у креирању модела сарадње, а моја менторка је на моје велико задовољство имала жеље и воље да развијемо изузетно добру комуникацију, што ми је дало прилику да је упознам са радом нашег новоформираног театра. Једном приликом је дошла у Зворник, како би погледала нашу представу "Херој нације", и као што је то често после говорила, препознала је у нама потенцијал и љубав према театру, што нам је заједничко. То је био тренутак када је одлучила да нам и практично помогне, а њена свесрдна подршка је касније уродила једном дивном представом каква је "Траума".

Какав је позоришни живот у Зворнику?

Позоришни живот у Зворнику "захваљујући" турбуилентним деведесетим годинама је био на ивици егзистенције. Није било простора за рад, али ни воље ни потребе за културом, јер је град био у тешкој ситуацији. Ипак, захваљујући ентузијазму неколицине младих и образованих људи, Зворник је након много година позоришне стагнације, коначно појавио на позоришној сцени наше земље.

Међутим, ви сте све поново покренули?

Све је почело негдје од средње школе, од драмске секције и тако се уствари родила та љубав. Нас неколико, који смо послије отишли на факултет, а осјећали смо жељу и потребу да нешто оставимо нашем граду у културно наслеђе, дошли смо на идеју да да наш до тада неформални рад подигнемо на степеницу више и оснујемо позориште.

Зворнички театар је свом првобитном називу додало име велике глумице Капиталине Ерић, његујући успомену на ову сјајну умјетницу, која је одрасла у Зворнику.

Занимљив податак, а тиче се позориштног живота, показује анкета која је рађена прије три године, гдје је на 3.000 испитаника у Зворнику, само њих 15 одговорило да је гледало професионалну позоришну представу у животу, што је поражавујеће. И то је била наша мисија, да нашим суграђанима који немају услове да оду у Београд, Нови Сад, Бању Луку, Сарајево – понудимо позоришну културу ту, у нашем граду. Имајући у виду чињеницу да је данас друштво скоро у потпуности исполитизовано, ми и даље радимо, трудимо се и стварамо, упркос константим политичким опструкцијама.

Имате ли своју сцену, простор за рад?

Ми тренутно немамо адекватан простор за рад. Новоизграђена установа Дом омладине, која је требала бити институција за све младе људе Зворника, данас је то нешто сасвим друго. Нажалост, све се своди на то, да ако хоћете било шта да радите у Зворнику, морате да имате партијску књижицу владајуће партије. Некако успијевамо да се изборимо за неколико проба и представа, иако су саботаже и политички притисци све већи. Али највећу сатисфакцију нам пружа игра на сцени, коју нам нико не може одузети, па макар представе играли и на улици. А још кад та игра буде препозната и награђена, као на фестивалу у Лакташима, наш циљ је остварен.

Како обезбјеђујете средства за рад?

Пројектно финансирање је основ нашег функционисања, али веома често успијевамо да остваримо значајну сарадњу са спонзорима, који нам пружају подршку, и није битно о коликој помоћи се ради, нама је то довољно и свакако је хвале вриједно. Морам да истакнем веома добру сарадњу са Министарством просвјете и културе Републике Српске које већ три године финансира наше пројекте, и на сваком њиховом конкурсу смо међу најбоља три пројекта од понуђених, гдје добијемо између три и пет хиљада КМ. Јасно је колико је за нас важна чињеница што ресорно министарство препознаје квалитет онога што радимо када свака врста подршке од стране локалне власти изостаје. У театру сви радимо волонтерски, нико нема плату и то је љубав према театру.

Колики је интерес младих у Зворнику за бављење позориштем?

Једна од наших најважнијих мисија и јесте била да пробудимо позоришне потребе међу људима које су успаване давно и нису имале прилике да се пренесу на млађе нараштаје. На нашу велику срећу, управо то се и десило. Чињеница је да сада Зворник има позоришну публику што је најважније.

Да ли своју будућност видиш у Зворнику?

Двије године живота сам посветила намјери да допринесем свом граду и да оставимо неки траг и печат, али видим да у потпуно исполитизованом друштву то нема смисла, јер живот је дефинитивно негдје другдје, негдје гдје ће ми неко понудити озбиљну професионалну причу, а не партијску књижицу. Мислим да је тако и другдје, али је можда код нас најизраженије. На жалост, јер Зворник је мој град, у коме сам рођена, одрасла, први пут стала на сцену, и ја му се осјећам дужна. Као и многи моји вршњаци и људи који се труде да своје знање усаврше и да се образују, овдје за њих изгледа нема перспективе и будућности.

Шта би требало да се деси да људи почну интензивније да се бора за разноврснији културни живот и умјетност уопште? Шта је поред "владавине" политичких партија највећи проблем?

Култура је у нашој земљи неважна и нажалост, ужасно заостајемо за регионом. Департизација је први корак да се нешто поправи. Иза нас је десетак година које су то показале. Политичари нека се држе политике, а културу нека препусте културним радницима.