Светлана Ценић: Живимо од данас до сутра
У једној колумни из 2006. године, трагајући за логиком у привреди, написао сам "Не знам је ли била студент генерације, али је Светлана Ценић наш једини полит-економиста, који звучи логично и предметно. Ценим да би њено образложење од чега живимо, можда и прогутао." Од тада се моје мишљење није промијенило, као ни општа друштвена клима […]
У једној колумни из 2006. године, трагајући за логиком у привреди, написао сам "Не знам је ли била студент генерације, али је Светлана Ценић наш једини полит-економиста, који звучи логично и предметно. Ценим да би њено образложење од чега живимо, можда и прогутао." Од тада се моје мишљење није промијенило, као ни општа друштвена клима у којој нико не води рачуна о економији, нити по питању исте постоји икакав дугорочан план. Као, уосталом, ни за било који други сегмент стварности.
O овом проблему не само да се не прича, него се сваки јасан покушај указивања на непостојање система брутално спречава, од стране оних којима је овакво стање природна животна средина. Стога је било логично да сада, са позиције уредника Фронтал.РС, моје прво постављено питање овако стручном и конкретном саговорнику буде: од чега се тренутно пуни буџет РС, односно, народски речено ,"од чега ми живимо"?
Мислим да је довољно погледати како се пуни буџет, па коментаре Главног ревизора који каже да се средства од приватизације троше за буџетску потрошњу. Ја сам у више наврата скретала пажњу на диспропорције у ономе што је свима видљиво, а то је да се буџет слабо пуни јер привреда стење, и онога како и колико се троши. За сваког ко зна како се деле паре са јединственог рачуна УИО, па кад погледа званичне податке како је нижим нивоима власти, јасно је било да је ентитетски буџет у ситим проблемима.
Преамбицизно је планиран, на шта је, такође, неколицина нас указивала, а да не помињем обећања тако лако давана свима и сваком. Паре је тешко зарадити, а лако потрошити. Обећања дата разним категоријама нису ствар само једнократног давања, већ треба обезбедити и дугорочност испуњавања истих. Такође, толико увећана администрација мора се нечим издржавати. Од чега и до када? Само погледајте читаву сапуницу са здравственим радницима, па је јасно како се у једном моменту помпезно каже да је власт свемогућа, а у другом кука да то ипак не може тако и онда се узимају средства од приватизације.
С друге стране, без обзира што се стално приказује како је раст индустријске производње, тај податак није тачан. Питајте текстилце, металце, дрвну инсутрију и прехрамбену како живе и какво им је пословање сада. Ми се ослањамо на радно интензивне гране, јер високе технологје немамао нити улажемо у њу. Ако је тим гранама лоше, онда је генералло лоше. Друго је питање, врло логично, ако је такав раст индустријске производње, где су, онда, паре у буџету?! И како то да је у овој години 26.000 људи остало без посла у Републици Српској (у Федерацији 16.000)? И тако у круг. О томе можемо сатима.
Но, одговор је да живимо од данас до сутра, јер ће се и паре од приватизације брзо потрошити, привреда се неће опоравити тако брзо. Ево, тек сада и председавајући Шпирић, који је до скора или тврдио да нема кризе, или говорио да ћемо боље проћи јер смо неразвијени, сада каже да ће 2010. бити још тежа. Дакле, више пута сам рекла и да ће се релативно брзо неко морати окренути прво ка огромној администрацији да има каже да што је било било је и да нема од чега више, па ево најаве из Владе да треба размотрити отпуштање неких 10% запослених.
Привреда са оваквим наметима и оваквим пословним окружењем не може све ово издржавати, а да се ништа не улаже у истраживање и развој или добро образовање, да не набрајам друге елементе. Не могу буџет пунити само оне подобне фирме које све граде, пошумњавају, асфалтирају или осветљавају. Буџет дефинитивно не пуни ни Рафинерија нафте која још ништа уплалтила није у буџет на име пореза. Или Бирач, који никад ништа не плаћа, већ се обавезе само репрограмирају и стално им се нешто даје. А то су нам, као, гиганти. Не може ни трговина ако пада куповна моћ и расте незапосленост. Све ово говорим да по ко зна који пут укажем да заиста живимо од данас до сутра. Кад се на ову слику дода чињеница о огромном спољнотрговинском дефицити, паду БДП, буџетског дефицита од 2007. наовамо, велика задужености грађана, огроман унутрашњи дуг, итд, ваљда је јасно зашто искрено изражавам забринутост. Живимо на кредит, а тај кредит увек долази на наплату, само је питање коме?!
Како ви оцјењујете улагања која су добивена од продаје телекомуникационог сектора, и на који начин су она по вашем мишљењу требала бити утрошена? Има ли икаквог видљивог резултата до сада?
Видљивих резултата нема, ако не рачунамо нешто школа и комадића пута. Привреда није осетила ништа од тога. Ако, опет, не рачунамо неке фирме-миљенике или родбину и пријатеље. Даље, фино је имати воћњаке, само сви знамо колико кошта хектар земље са све садницама, па се поставља питање толиких износа за кредитирање таквих пројеката.
Некакво своје виђење сам толико пута изнела да ми је мука да се понављам, али… У истој години , 2006-тој, продат је Телеком, али је и почео да функцинише ПДВ. Са обзиром да сам и сама радила на томе 2005. године, знала сам да су то огромне паре за нас. Мој концепт је био да се део пара од Телекома одвоји за формирање једне Развојне банке, али да Влада РС буде власник неких 30% својим средствима у таквој банци, док би остатак био капитал јачих светских финансијских институција и банака и у том правцу су вођени и конкретни разговори.
Разлог за овакав концепт је био следећи: да би се избегао директан утицај политике и финансирали дугорочно заиста развојни пројекти, да би ушао и свеж капитал извана кроз друге банке суосниваче, да би се могло ићи са повољнијом каматом и условима (што подразумева и реформу и јачање сектора осигурања). Идеја је била да као инфраструктура буде АПИФ, који има своје просторе и мрежу по целој Републици, као бивши део СДК. Наравно, мешовити кредитни одбор сачињен и од представника Владе делом, али и од осталих представника суоснивача, могао би валидно да процени све пројекте и да се, понављам, избегне мешање политике, непотизма, корупцију, злоупотреба и слично.
Што се тиче остатка средстава, идеја је била да се измири део унуртрашњег дуга, који је огромна претња по стабилност, а остатак према приоритетима и потребама, али обавезно у истраживање и развој један значајан део. Не можемо говорити о будућности без тога! Након мог мандата остао је буџетски суфицит, односно финих пара на рачунима, а то је било намењено за реформу социјалног сектора, јер се без пара у то не улази. Када су у питању приходи од ПДВ-а, њих је трребало на неки начин вратити привреди тако да се растерети неких дажбина и тиме добије шира основа за опорезивање у смислу броја пореских обвезника, али и да предузећа могу да имају претпоставке за даља улагања, самим тим и запошљавања.
Ово је скраћена верзија идеје коју сам заступала, није накнадна памет, јер сам то не знам ни сама колико пута јавно образлагала.
Видите ли ви могућност отпочињања радова на аутопуту Бања Лука – Добој?
Прича са Страбагом ће бити завршена како је и почела – великим речима. Опет, да не буде накнадна памет, погледајте моје коментаре јавно изречене и тада и под пуним именом и презименом.
Сурово се кажњава у тржишним економијама и уређеним системима нелојална утакмица. То показује чињеница да Страбаг нити од једне респектабилне финансијске институције не може добити кредит, јер посао није добио на тендеру. Можда добије неке накнадне услове за кредит у смислу транспарентних процедура, али питање када и како. Примера ради, ЕБРД никада неће кредитирати послове који су добијени без тендера, па тако ни концесије дате без јавбног позива и тендера, иако би радо финансирале мале хидро-електране, рецимо. Правити нешто опреко колена са образложењем да народу треба оптимизам, да је то прагматично, најблаже речено је несувисно и неодговорно за оволике пројекте и оволике износе.
Играти се тако великим цифрама без утврђених процена, студија и начина финансирања, контрапродуктивно је и за оног који даје обећања, пјер онда мора да смишља изговоре или оправдања и тако само дискредитује себе. Нажалост, свака добронамерна опаска или изнесено мишљење, овде се одмах етикетира као национална издаја или лична освета. Али, и то је део фолклора ваљда.
Постоји ли у РС икаква производња вриједна помена, и шта се у перспективи треба развијати, како би се могла получити висока додата вриједност производа и конкурентност истих на међународном тржишту?
Сад би требало да за неупућене, односно оне којима то није струка објасним шта је то компаративна предност, израз који сви тако лако употребљавају. Дакле, трговина се темељи на компаративним, а не на апсолутним предностима. Економија се опредељује за производњу онога у чему има компаративну предност, а она се темељи на мањим опортунитетним трошковима. Опортунитетни трошак је трошак пропуштене могућности, односно трошак онога чега се мораш одрећи да би нешто друго добио.
Прича о томе да ми имамо компаративну предност у јефтиној радној снази – смешна је! Јесте јефтина, али је питање њене стручности, искуства, обучености, образовања, познавања нових технологија, продуктивности, итд. Е, ту је квака. У то слабо ко да је улагао, остала су знања од пре неких 20 година најмање, а свет отишао даље. Образовни систем? Катастрофа! Стварамо генерације инвалида које нико неће хтети да запосли. Жао ми је што тако морам да кажем, али младим људим нико не нуди (а питање је колико њих то и хоће) знање и праксу, већ само папир. Питајте оно мало страних фирми колико их глава боли да нађу стручну радну снагу, а да не кажем управљачки кадар. Са оваквом структуром радне снаге, можемо очекивати долазак само оних којима је потребан голи манулени рад: копање, шивање једноставних операција и слично. А нама требају савремене технологије!
Шта можемо да урадимо?
Образовање, образовање, образовање, паралелно много веће улагање у истраживање и развој и побољшање пословног амбијента – најкраће речено. Стварање кооперација са јачим предузећима из иностранств, посебно у производном сектору, значи добијање нових технологија и учење, а за то је потребан бољи пословни амбијент, стабилан политичка ситуација и улагање у образовање. Можемо ми много тога, али потребна је дугорочна политика, а не стално мењање политика, давање нереалних обећања или експериментисање у циљу постизања политичких и краткотрајних поена.
Зашто не бисмо били јаки и у прехрамбеном сектору, у дрвној индустрији са финалним и оригиналним производима, металној индустрији у сарадњи са великим фирмама извана, итд? Да се, такође, не варамо када је енергетски сектор у питању.
Потенцијала има, извозимо ми нешто, али да ли би било вишкова за извоз да нам привреда ради пуном снагом? Није ништа улагано деценијама у производни део тог сектора, а то су велике инвестиције и треба ићи у њих, али не грлом у јагоде и преко колена, па после само штета, а користи нигде, осим за оне који су нешто испод стола узели.
Да ли је приватизација нафтне идустрије у Броду и Модричи дала резултате, и шта се може очекивати од њеног пословања у будућности?
Је ли нам гориво јефтиније, као што је обећавано? Не. Да ли су ишта уплатили на име пореза у буџет? По подацима ПУ, не. Да ли је Рафинерија сада више задужена него пре приватизације? Да. Да ли су је добили без икаквих дугова, а платили тако што су је задужили под стравичним каматама и оптеретили хипотеком? Да. Када ће мали акционари видети профит или било шта од својих акција? Никад. Послује ли са губитком? Да. Јесмо ли икад сазнали ко су они власници 60% Нафтне индустрије? Нисмо. Да ли послују преко повезане фирме? Да. Хоће ли икада исказати профит, на пример, Рафинерија са оваквим дугом и чињеницом да послује преко повезане фирме? Никад.
Даље не треба да редам питања и одговоре. Јасно је.
Какво је ваше виђење тржишта капитала и да ли Бањолучка берза, са дневним прометом који остварује, уопште у прилици да се третира као озбиљна берза, барем у поређењу са окружењем?
Имала је лепу шансу да буде третирана као озбиљна берза, дошли озбиљни играчи, радило се нешто… Сад је чудно и да се зове берза. Видите да се берзе у окружењу и опорављају, али ове две у БиХ слабо или никако.
Ех, опет да не буде накнадна памет, рекох и те године да се поверење гради годинама, а да само један нелегалан потез, једна афера може да уништи све. После афере са ЧЕЗ-ом, па оних махинација са акцијама Рафгинерије, опоравка није било. Тешко да ће ико овде у догледно време доћи са озбиљним парама.
Даље, лош имиџ, ужасна политичка реторика, стална препуцавања, чињеница да смо на дну свих лествица у региону, лоше оцене и процене даље утичу на то да капитал бежи одавде. Шта мислите како реагује озбиљан човек кад види да амерички капитал отказује улазак овде због наведених фактора? Кад се промени та слика, кад се поново задобије поверење, за шта треба и времена и одлучности, опет ће функционисати као нормална берза.
Грађевински сектор је доживио извјестан напредак након рата, али је дјеловање видљиво прије свега у станоградњи.
Да ли је цијена квадрата у Бањој Луци реалне висине, и када ће, овом динамиком развоја, они који су сада апсолвенти на факултетима, моћи озбиљно да размишљају о куповини стана и оснивању породице?
Да, за очекивати је било да ће грађевински сектор прво доживети раст. Али, све то не иде унедоглед, односно и на грађевински сектор се рефлектује све оно што се дешава у привреди и финансијском сектору. Ако пада куповна моћ становништва, пораст је незапослености, а на то све камата је расла у периоду када су се тресле све банке света, онда пада и станоградња, али и градња комерцијалних објеката. Знате да су иза рата сви градили куће са неким комерцијланим прострором који ће, како су мислили, увек бити ту да донесе приход. Али, нико није објашњавао да је за то потребно и да привреда буде таква да омогући раст малих и средњих предузећа или трговачких радњи.
Сада је на сцени обратан процес – затварају се радње, а и пад је броја предузећа, јер се више затвара фирми или им се замрзава рад, него што се отвара. Да не говорим колико је предузећа неликивидно! Видите да нико не купује станове, али цена не пада онолико колико је пала тражња. Продавци се надају неком чуду, мада је цена квадрата у Бањој Луци прецењена већ дужи период. То чудо ће настати онда када се осети живост у привреди, али подаци кажу другачије – само у РС је ове године без посла остало око 26.000 људи, док је тај број у Федерацији око 16.000.
Ево, председавајући Шпирић након бројних изјава о негирању кризе или да ћемо ми кризу мање осетити јер смо сиромашни, сада каже да ће следећа година бити још тежа него ова. И биће сигурно, то сам и сама најављивала од почетка ове године, не зато што сам видовита, већ зато што је свако ко се очешао о економију видео да нам конкурентност пада, а јавна потрошња расте. Не заборавите и да су идуће године избори! Тад тек настаје трошење, дају се обећања, а стварно је мало рада и привреда треба да се опет сама сналази у у контрадикторним сигналима.
Младима остаје да макну целу ову гарнитуру која је довела довде, од деведесетих па до сада, ослободе се заблуда и предрасуда и примене потпуно другачији концепт. Нико то за њих неће урадити! Само, надам се да неће даље бити на сцени процес клонирања подобних младих људи, већ ће се неговати став, знање и образовање.
Функционише ли простор БиХ као јединствено тржиште и колико се у пословању осјећа међуентитетска линија?
Осећа се онолико колико се политика петља у све и свашта. Само, немојте занемарити чињеницу да политичке елите итетако између себе добро послују, па тако и њихове послушне фирме. Даља компикација је неједнакост и шума неких прописа, па онај ко послује, мора засита добро да води рачуна где му је седиште, где продаје, одакле купују и тако даље.
Да не говорим како је оном ко долази извана и хоће да уложи озбиљан новац! Слуди се начисто кад му се објашњавају прописи, порески систем и слично, а озбиљан инвеститор, било домаћи или страни, жели не само тржиште целе државе, већ и могућност да одавде послује у региону.
Да ли је РС заиста "бољи дио Бих" у економском смислу, те како оцјењујете тренутно стање у економији ФБиХ?
Бољи је део само у томе што још има пара од приватизације Телекома, па се тако крпе рупе у буџету, те што има мање компликовану структуру у односу на Федерацију, која је још гломазнија и скупља. Све остало је бајка за малу децу.
Већ сам дала податак да је готово двоструко више људи остало ове године без посла у РС у односу на Федерацију, а становника је два пута мање у Републици Српској него у Федерацији.
Затим, индустријска основа Федерације је боља, што показује њихов спољнострговински биланс за земљама у окружењу. Много је бољи него Републике Српске, па тако са Србијом Република Српска бележи стално дефицит, док је Федерација била у плусу више година и тек прошле године је дошао на нулу, односно изједначен је ниво увоза са извозом Федерације са Србијом.
То показује конкурентност производа из РС, па би боље било на томе порадити уместо трошења пара на прављење илузије како је све сјајно. Онај ко је добронамеран, каже истину, односно истина помаже у решавању проблема, а не ширење илузија.
Какве су дугорочне перспективе развоја домаће економије, има ли стратешких пројеката који би могли смањити високу незапосленост и подићи стандард изнад магичне границе сталног незадовољства становништва?
Нажалост, не видим те стратешке пројекте. Да, видим обећања и најаве о аеродриомима и слично, али ништа конкрентно. Нема подизања стандарда без резања јавне потрошње, а улагања у истраживање и развој, улагање у људски капитал у виду квалитетног образовања свих нивоа, те стварња максимално повољног пословног окружења, без уцена и притисака, већ давање једнаке шансе свима.
Јавни радови су добра ствар, али када се раде транспарентно и осмишљено. Међутим, бојим се да је велика шанса пропуштена, јер се ништа продуктивно није урадило са оним приходима од ПДВ у прве две године примене, те од новца добијеног од Телекома. Немамо ми више много ствари на продају (осим голих живота и Електропривреде, воде и целе земље), да бисмо имали овакву прилику икад више. Чак ни реформа социјалног сектора није спроведена, што је кључ за развој. О корупцији и криминалу да не говорим! Никад већи степен, што показују и званични извештаји свих међународних институција.
Али, оптимиста сам , јер сам убеђена да ће промене донети управо она маса гладних који ће коначно схватити да сами треба да се побрину за себе, да нико о њима неће мислити ако то сами не ураде и да ће им досадити чекање да се испуне силна обећања дата за време сваких избора.
Политички притисци и дисквалификације на ваш рачун су барем медијски уминули у посљедње вријеме, да ли је тако и у вашем приватном животу?
Не заваравам се да су престале. Само је затишје пред буру. Свесна сам ја колико ме власт не воли и да ће радити све да ме на било који начин дискавлификују. Ко ме куди, дође ми као комплимент, јер не дај Боже да ме неки недотупавни и непоштени типови хвале! То би ми тек био пораз!
Што се тиче приватног живота, под тим подразумевам оно што је моја интима, моја четири зида, моји пријатељи или особа са којом сам. О томе делу живота нисте могли ни ви, ни било ко да чује да сам икада расправљала, ни када су у питању они који су најчешћи предмет мојих критичких осврта. Немам лични однос ни према коме на политичкој сцени, био на позицији или у опозицији, већ искључиво говорим о јавним поступцима, делима или политикама са којима се слажем или не.
Нажалост, неки су недостатку било којих других аргумената посезали за критиком мог изгледа или мог породичног живота, истицањем да сам разведена, па коментарисали националну структуру моје породице и пријатеља, те сличним примитивним видовима борбе са опонентима. И тада су више рекли о себи него о мени, наравно.
Већина економских аналитичара оцјењује ваш рад у Влади РС, као једну од најбољих епизода у дјеловању извршне власти, а и политичка ефикасност, у свјетлу спречавања укидања полиције РС, не заостаје за економским резултатима. Имате ли планове за политичко ангажовање у периоду до наредних избора?
Ако се одлучим за политички ангажман, биће то, да тако кажем, на мој начин. Не видим себе као послушног члана неке од политичких опција. Ако се сурово обрачунавају са онима који другачије мисле ван свог чланства, онда сигурно нису склони да у својим редовима виде неког ко би супроставио своје мишљење мишљењу првог човека.
Не волим да будем статиста који ће водећем човеку тапшати, говорити му како је диван и све му одобравати, као што нећу да будем фикус са којег ће повремено неко обрисати прашину или му дати задатак. Зато бих радије у политичку борбу ишла са људима који имају став и добро вољу, а не само амбицију да се докопају посланичких мандата или неког радног места. Превише имамо амбициозних без покрића.
Уосталом, није императив бити у политици и нећу се сложити никад са оном поруком да право на мишљење и јавни став имају само они који су се кандидовали на изборима и победили. Шта је са цивилним друштвом? Шта је са академијом, која сада, нажалост, најчешће ћути или се држи по страни? Сваки човек има право и на став и на мишљење и не могу да прихватим да буду само гласачка машина у миру или топовско месо у рату. Бог је свима дао мозак, а усвојили смо толико повеља о људским правима и слободама да је срамотно колика је разлика онога што је на папиру од онога што је у пракси.
Док год је на сцени филозофија да комшији цркне крава, или да ће једнима бити боље ако је онима другима лоше, нема среће ни за кога. Док год се анонимно пљује и износе ставови под псеудонимима, значи да је кичма повијена и да је и даље она тужна слика, када више њих бије појединца и при томе за себе мисле да су мангупи.
Напомена:
Фронтал.РС ће економским проблемима о којима нико не жели да говори посветити дужну пажњу, тако да сљедеће седмице на иста и слична питања одговара Дамир Миљевић.