Свети Сава то није рекао

Немогуће је да православни монах и високи црквени достојанственик, за кога је једино Бог "творац неба и земље" и "господар наших живота", у судбини види покретача историје. Уз то, у спорној изјави нема ни трага од смјерности и скромности средњовјековних духовника, већ превладавају другачији тонови, охоли и надмени. Стручњацима је, дакле, било јасно да је цитат свакако апокрифан, што ће рећи лажан, подметнут.

Крилатица да је простор Балкана „исток запада и запад истока“, која се приписује Светом Сави, ријечи су које први српски архиепископ никада није изговорио. То је само један од доказа да заблуде, за које је домишљато примијећено да су „тужне легенде“, веома дуго живе, наносе штету историјској истини и није их лако искоријенити.

О чему је, заправо, ријеч? Деведесетих година XX вијека у више прилика се чак и на научним скуповима могло чути како људи са највишим квалификацијама цитирају одломак писма које је Сава Немањић упутио епископу Иринеју, а у којем је најмлађи Немањин син наводно тврдио да је „Исток мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток… А ми смо Срби судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку, и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на земљи никога“. Да не наводимо колико је овај цитат, набијен националним поносом и надменом самоувјереношћу, био навођен и злоупотребљаван у служби дневне политике.

Поменутог епископа Иринеја узалуд ћемо тражити у историјским изворима који су савремени Светом Сави, што одмах побуђује сумњу у аутентичност изречене поруке. Уосталом, и сам садржај поруке изазива приличну научну подозривост. Стручњаци за хришћанско богословље су нагласили да је „у Савиној теологији искључено свако предодређење судбином, што такође говори о произвољности аутора текста“. Другим ријечима, немогуће је да православни монах и високи црквени достојанственик, за кога је једино Бог „творац неба и земље“ и „господар наших живота“, у судбини види покретача историје. Уз то, у спорној изјави нема ни трага од смјерности и скромности средњовјековних духовника, већ превладавају другачији тонови, охоли и надмени. Стручњацима је, дакле, било јасно да је цитат свакако апокрифан, што ће рећи лажан, подметнут, у најмању руку сумњив.

Послије мале истраге ушло се у траг овој необичној и помпезној крилатици, а исход је изложио академик Сима Ћирковић у саопштењу на научном скупу „Свети Сава у српској историји и традицији“, одржаном у прољеће 1995. поводом четири стотине година од спаљивања моштију првог српског архиепископа. Уз драгоцјену помоћ професорке Радмиле Маринковић, академик Ћирковић је поменути текст нашао у књизи Милана Д. Милетића „Бројанице Светог Саве“ која је објављена у Крњеву 1980. године. Ријеч је о збирци приповједака за које аутор каже да су „засноване на историјским материјалима који потичу из његовог (Савиног) и нешто каснијег времена и свака прича обрађује догађаје који су у тим списима забиљежени или пак слободно описује оне црте Светог Саве које су несумњиво постојале“. Спорни цитат налази се у причи под насловом „Сâд“. Иста прича – са истим цитатом, наравно! – поновљена је и у другом издању ове књиге које се под унеколико измијењеним насловом „Бројанице Светог Саве – Повијест о љубави“ појавило у Новом Саду 1997. године.

Могло би се расправљати најприје о побудама које су довеле до тога да ова крилатица буде измишљена, с једне, и да буде некритички преузимана од стране истраживача који би требало да знају шта је права научна истинa, с друге стране. Не можемо а да не примијетимо да у спорном цитату који је погрешно приписиван Светом Сави наслућујемо одјеке „несврстаности“ из времена хладног рата. Тада је поред два оштро сучељена савеза, држава Сјеверноатлантског пакта и држава Варшавског уговора, утемељен и трећи, по броју земаља које су у њега ушле најмногобројнији, али по стварном утицају на свјетска збивања ипак најслабашнији од три блока.