Суживот под оловним небом

Геноцид уз доручак, геноцид уз ручак, геноцид уз вечеру. Живот ти постане геноцид. Тешко онима који су научили да уз кафу причају о рахат локуму а не о геноциду.

Пише Вукашин Беатовић

На сто је постављена вечера. Чекали смо домаћина да засоли сатараш па да утолимо глад и одагнамо апетит узрокован наилазећим мирисима. Покрај мене је сједила четрдесетпетогодишња комшиница мојих рођака, историчарка умјетности без дана радног стажа – госпођа са врло примјереним манирима, али веома причљива и једна од оних које скоро па не узимају дах прије него што изговоре наредну мисао.

Говорила је о Биљани Србљановић. Сматра да је Србљановићка сјајан драматург у шта се лично увјерила гледајући некакву гостујућу представу у Српском народном позоришту. Каже да из њених дјела сијевају универзалне мисли садашњице. Управо је због тога донијела одлуку да се учлани у тадашњу политичку опцију познате драмске списатељице. Додуше, поменула је да осјећа како вријеме те партије увелико долази а и син јој завршава факултет па треба мислити о ухљебљењу.

Кад је дошао ред да и ја нешто изустим, рекао сам да нисам упућен у драмски рад Биљане Србљановић али сам свакако најстрашније огорчен њеном причом о геноцидној Војсци Републике Српске у познатој ХРТ-овој емисији. Прије него што сам и помислио да додам још коју, комшиница мојих рођака ме заустави и са великом сигурношћу рече да Биљана ништа није погријешила, да је Војска Републике Српске заиста најмонструознија касапничка хорда која није презала ни од Бога, да је Војска Републике Српске уништила чак и сваку перспективу ње и њеног сина за бољим животом у садашњој Србији, да је Србија талац неосуђених надзлочина Војске Републике Српске, да је Војска Републике Српске мрља у…

Не скривајући бијес због свега што је рекла, дрско одбрусих да је мој отац ратни војни инвалид, да није ранио самог себе и да је био Војник те часне армије захваљујући којој нисмо баш у потпуности етнички орибани и измасакрирани. Баш кад сам хтио да кажем да ме вријеђа то што говори, зачух заповједнички глас мог рођака, домаћина који соли сатараш: „Вукашине, доста је!“ Тад сам заћутао. Али је зато она наставила. Нема шта није рекла. Гутао сам кнедле, размишљао о театралном напуштању просторије, стана, Војводине, Новог Сада… Све што има некакве везе са Србијом у том тренутку за мене је било грозно. Али ипак остадох.

Пашчад пуштена, а камење свезано

И тако дођеш у ситуацију да слушаш свашта а не смијеш да писнеш, да нешто учиниш и да се одбраниш. Не дају ти да се окитиш особинама наше Војске, да часно станеш на браник па и да погинеш ако треба али да кажеш оно што мислиш. Ако се дрзнеш бићеш дивљи, непристојан, сиров, изопачен… Тјешиш се некако оном војничком – Да су нас такви бранили вјероватно бисмо данас живјели југозападно од Бачке Паланке. Џаба је.

А с друге стране, они који су глат прошли кроз хаос, који никада нису видјели ни кап крви а камоли унесрећене удовице, дјецу без очева и инвалиде, данас неометано могу да кажу шта год пожеле, да се из ждријела жестоко изракну преко свега што је из крви створено, а након тога, мислећи да чине праву ствар, наздраве црним вином уз неизоставни поглед у очи. Знали су, вала, да уживају и онда кад се страдало. Живот им је био мек ко памук.

Ожалише они бебу рођену и „убијену“ ’95. а сахрањену 2013. у Поточарима. Много су суза пролили. Њихове су сузе скупе, праве и искрене. Није ни битно што се на крају појавио новинар из Сарајева који је посвједочио да није тачно да је беба убијена него се ради о мртворођенчету. Али, коме је то важно? Прича о брадатим четницима који се иживљавају над тек рођеном бебом обишла је свијет. Битно је то да је беба сахрањена као најмлађа жртва геноцида у Сребрееееници.

И шта да се ради, тако то иде… Геноцид уз доручак, геноцид уз ручак, геноцид уз вечеру. Живот ти постане геноцид. Тешко онима који су научили да уз кафу причају о рахат локуму а не о геноциду.

Под оловним небом се мијењају улоге жртава и злочинаца, мијењају се и наши погледи на све то. Кости се разврставају. Жртве немају једнаку вриједност. Глас једних је јачи од гласа других. Вјечито мудровање. Вјечито пребројавање крвних зрнаца. Злочин још увијек траје. Вјероватно је ово суживот.