Сузана Маџарић: Паника у Барију!

Мојој снијегом окованој отаџбини – главу горе!

Људи није шала, читава 2 центиметра снијега са тендецијом лаганог нестајања у додиру са тлом. Вријеме је за озбиљне мјере предострожности! Затворили школе и све јавне установе, јавни превоз на трт-мрт, зависи колико је возач храбар. Независне установе – попут нашег института раде али на пола кадра – нису сви запослени успјели да побједе ову „мећаву“.

Једино што ми је пало на памет јесте да они можда читаве године користе љетне гуме и рачунају да снијега неће бити. А у случају оваквог белаја високог два центиметра ту је држава да их заштити од непотребне гњаваже и ситуације „високог ризика“.

Мада колико су луди у промету – ми смо мале маце за њих (чак и оне наше делије са 10 звучника у ауту и спојлерима до мајчице земље) – боље је да су овако одлучили.

Ето народе мој са нашом изванредном способношћу да се снађемо, да издржимо, да се боримо, да у свему нађемо разлога за смијех могли би овима и оваквима јести питу са главе.

Питопривреда!

Зашто не бисмо имали један овакав институт за међународну сарадњу, како за пољопривреду тако и за шумарство? За шумарство предлажем Индустријске плантаже „Стара дубрава“ Челинац (порадити на инфраструктури и смјештајним капацитетима). За пољопривреду изабрати у Херцеговини мању и неразвијену општину.

Зашто Херцеговина? Данас је изазов, а и будућност пољпривреде је у томе (све је мање доступног земљишта), како привести култури станишта којима природа и није била баш наклоњена (у смислу обрадивости и дебљине ораничног слоја, као и количине падавина) и искористити их за пољопривредну производњу.

Зашто у оба случаја општине у развоју? Разлог је Валенцано! Мали, мали град на југу Италије. Институт је велики прилив новца за овог малог комшију великог Барија, а исто тако и корисних и добрих пројеката. Даље студенти своје стипендије троше овдје (свакодневна куповина, телефонске услуге, пошта, фотографије, шишање итд. Читај: посао за локално становништво).

До сада смо научили да се међународни сектор са дубоким џепом ложи на „помирење, љубав и сарадњу“ и хајде да за почетак окупимо људе од струке и студенте са Балканског полуострва (едукација, пројекти, размјена искустава).

Није да се овдје сви воле, али сви воле редовне плате и бенифиције на више нивоа.

Но, за почетак морамо побиједити жељу да завучемо, украдемо, заврћемо, завлачимо, подмећемо, гурамо у дупле џепове. Морамо заборавити кумове и стрине, теткине синове, рођаке са села а и бабе. У први план ставити залагање и рад.

Развијмо идеју, заједницу, стрпимо се мало и наша кока ће да промјени перје у златно а на крају и да почне да носи јаја.

Сигурна сам да је ово могуће ако потиснемо идеју богаћења преко ноћи, ако коруцију пошаљемо у зимски сан, љето јој је трајало годинама. Имамо људе са огромним потенцијалом (највеће богаство), немојте да се више кваримо, штета је.

Валенцано, Италија