Сузана Маџарић: Паника у Барију!
Мојој снијегом окованој отаџбини – главу горе! Људи није шала, читава 2 центиметра снијега са тендецијом лаганог нестајања у додиру са тлом. Вријеме је за озбиљне мјере предострожности! Затворили школе и све јавне установе, јавни превоз на трт-мрт, зависи колико је возач храбар. Независне установе – попут нашег института раде али на пола кадра – […]
Мојој снијегом окованој отаџбини – главу горе!
Људи није шала, читава 2 центиметра снијега са тендецијом лаганог нестајања у додиру са тлом. Вријеме је за озбиљне мјере предострожности! Затворили школе и све јавне установе, јавни превоз на трт-мрт, зависи колико је возач храбар. Независне установе – попут нашег института раде али на пола кадра – нису сви запослени успјели да побједе ову „мећаву“.
Једино што ми је пало на памет јесте да они можда читаве године користе љетне гуме и рачунају да снијега неће бити. А у случају оваквог белаја високог два центиметра ту је држава да их заштити од непотребне гњаваже и ситуације „високог ризика“.
Мада колико су луди у промету – ми смо мале маце за њих (чак и оне наше делије са 10 звучника у ауту и спојлерима до мајчице земље) – боље је да су овако одлучили.
Ето народе мој са нашом изванредном способношћу да се снађемо, да издржимо, да се боримо, да у свему нађемо разлога за смијех могли би овима и оваквима јести питу са главе.
Питопривреда!
Зашто не бисмо имали један овакав институт за међународну сарадњу, како за пољопривреду тако и за шумарство? За шумарство предлажем Индустријске плантаже „Стара дубрава“ Челинац (порадити на инфраструктури и смјештајним капацитетима). За пољопривреду изабрати у Херцеговини мању и неразвијену општину.
Зашто Херцеговина? Данас је изазов, а и будућност пољпривреде је у томе (све је мање доступног земљишта), како привести култури станишта којима природа и није била баш наклоњена (у смислу обрадивости и дебљине ораничног слоја, као и количине падавина) и искористити их за пољопривредну производњу.
Зашто у оба случаја општине у развоју? Разлог је Валенцано! Мали, мали град на југу Италије. Институт је велики прилив новца за овог малог комшију великог Барија, а исто тако и корисних и добрих пројеката. Даље студенти своје стипендије троше овдје (свакодневна куповина, телефонске услуге, пошта, фотографије, шишање итд. Читај: посао за локално становништво).
До сада смо научили да се међународни сектор са дубоким џепом ложи на „помирење, љубав и сарадњу“ и хајде да за почетак окупимо људе од струке и студенте са Балканског полуострва (едукација, пројекти, размјена искустава).
Није да се овдје сви воле, али сви воле редовне плате и бенифиције на више нивоа.
Но, за почетак морамо побиједити жељу да завучемо, украдемо, заврћемо, завлачимо, подмећемо, гурамо у дупле џепове. Морамо заборавити кумове и стрине, теткине синове, рођаке са села а и бабе. У први план ставити залагање и рад.
Развијмо идеју, заједницу, стрпимо се мало и наша кока ће да промјени перје у златно а на крају и да почне да носи јаја.
Сигурна сам да је ово могуће ако потиснемо идеју богаћења преко ноћи, ако коруцију пошаљемо у зимски сан, љето јој је трајало годинама. Имамо људе са огромним потенцијалом (највеће богаство), немојте да се више кваримо, штета је.
Валенцано, Италија
Ovo je slikovit prikaz jednog od korijena naše nesreće. Mi ti se vazda volimo pozabavit parama koje država prikuplja. Ne volimo raditi na stvaranju nove vrijednosti, draže nam se uhvatit za pare koje su već legle na državne žiroračune i onda tupiti o (zlo)upotrebama. To nam je valjda istorijsko prokletstvo, slabo smo kroz istoriju kontrolisali te pare, po pravilu su to za nas radili neki drugi. Onda smo mi te državne pare idealizovali i samo o njima mislimo… k’o zombiji.
Previđamo silu jednu mogućnosti da stvorimo nove pare i novu vrijednost. Suzana je sa ovim svojim prijedlozima (2 prijedloga) uradila više za stvaranje nove vrijednosti i novih para nego cijela naša opozicija na oba naša frontala. Suzana razmišlja o životnom standardu našeg naroda a opozicija samo kako da se domogne onih pečata i onih žiro računa pa da raspoređuje državne, tj. naše pare.
Dakle, sad ću baš k’o beogradske studentice devedesetih, na svoje grudi seljačke okačiti bedž – Suzana, udaj se za mene!
Ништа није немогуће, али прво кад би се развластиле оне државно-приватне „компаније“ попут станковић-интеграл, па тек онда да ширимо схватање о постојању Државе, а не државе!
Ako ti još jednom vidim to veliko D ima da te optužim za izvorni fašizam Musolinijevog tipa… pa nismo valjda dotle došli da nam Zlatkove crvene vjetrovke, baš ko Musolinijeve crne košulje – poimaju značaj države.
За мене је РС Држава, ако ниси знао, а видим да ниси..јбг до тебе је…
Ма ти си Сузана блесава…