dysko

Сутра ћемо

Прича једна особа запослена у јавној институцији задуженој за културу како је једном на неки упит, послат путем мејла, одговорила одмах. Пише: Жељко Свитлица Убрзо је стигао још један мејл у којем је писало да је "то прво позитивно искуство у комуникацији са институцијама у РС", и да је то први пут да одговор на […]

Прича једна особа запослена у јавној институцији задуженој за културу како је једном на неки упит, послат путем мејла, одговорила одмах.

Пише: Жељко Свитлица

Убрзо је стигао још један мејл у којем је писало да је "то прво позитивно искуство у комуникацији са институцијама у РС", и да је то први пут да одговор на неко питање, а пословна и културна сарадња је у питању, стигне одмах и на вријеме.

Ово је сигурно претјеранa тврдња, али у њој свакако има истине. Jeр ми ништа не радимо на вријеме и мајстори смо у вјештини одгађања, сестри лијености. Само када би свако, тачно на вријеме, радио оно што треба да уради, грабили би огромним корацима напријед у скоро свим областима која зависе од нашег дјеловања.

Дакле, не морамо запети као Јапанци, да укинемо себи провидан дан, а камо ли, не дај драги Боже празнике и нерадне дане – то уопште није потребно. Потребно је само да свако – власници фирми и компанија, менаџери, радници, банке, државни службеници, политичари, посланици, министри, поштари, конобари, новинари – сви ураде на вријеме оно што требају и пола посла ка изградњи сретнијег друштва је већ урађено.

Није касно ни да се са овом навиком крене сад.

Врло јасан увид у наше навике може се стећи из разговора са обичним људима гдје су они који раде ствари на вријеме издвојени као група или појединци вриједни сваке хвале:

– "Какав ти је газда"?

– "Добро је, шути, плата није нешто, али је редовна".

– "ЦЦИ похвалио министарство грађевинарства, просторног уређења и екологије јер је на вријеме уредило област у којој дјелује"

– "Вриједан је, завршио је факултет у року"

Још безброј случајева има гдје ми хвалимо просту чињеницу да је нешто урађено на вријеме и према плану.

Завршити нешто у року – то одскаче од свеукупне друштвене и економске климе, јер сви касне и сви то очекују и прилагођавају се томе.

Етикету узрока оваквом понашању, неки лијепе систему који је претходио рату на овим просторима и у којем се несумњиво није радило, као што се радило у Њемачкој на примјер. Праведније је рећи да је тада стварно радио онај који је морао да ради – сељак испред свих – да би се прехранио. Огроман број људи запослен у државним фирмама није био навикао много да ради, (ко није морао) а такво стање имамо и сада. Резултат је такав да нисмо спремни за систем којем тежимо, сурово тржиште, гдје испадају из игре они који касне и не знају. Што још увијек код нас није случај, а то и јесте узрок што неодговорност цвјета.

У таквој ситуацији, један аутопут и они који га граде, који је требао бити завршен неколико пута до сада, који је симбол лагања о роковима, завлачења и одуговлачења – парадигма је и излучевина, есенција – свих нас и наших кашњења.

Велики асфалтни биљег на нашим навикама.