Сушица као болест или сјеме помирења?

На територији Српске, проводе се разне манифестације организоване од стране муслиманског живља, односно вјерских и других организација са овим предзнаком. Зашто? У центрима два највећа града муслиманског дијела Ефбиха, Сарајеву и Тузли, стоје табле на којима се каже да су "српски злочинци" или "српски фашистички агресор" током рата злум чинили над недужним живљем. Гранатама. Једновремено, […]

петак, септембар 19, 2014 / 11:00

На територији Српске, проводе се разне манифестације организоване од стране муслиманског живља, односно вјерских и других организација са овим предзнаком. Зашто?

У центрима два највећа града муслиманског дијела Ефбиха, Сарајеву и Тузли, стоје табле на којима се каже да су "српски злочинци" или "српски фашистички агресор" током рата злум чинили над недужним живљем. Гранатама. Једновремено, у истим тим градовима од рата на овамо се на најширем могућем друштвеном фронту цигулига "мултиетнићка прића" у којој смо ми сви једнаки, пуни љубави и перспективе за суживот.

Фронтал ће даље у тексту пренијети без икаквих измјена, осим пресловљавања на званично писмо јединог ћириличног портала западно од Дрине, саопштење у којем се позива на још један марш по узору на онај сребренички, овај пут такође у Бирчу, односно ка топониму Сушица у Власеници.

На овај начин желимо показати, по ко зна који пут, да смо другачији од ефбиховских медијских ратних хушкача и лажова епских размјера, јер обиљежавање нечијег невиног страдања никад не може нанијети штету тако узвишеном и хуманистичком идеалу какав је Република Српска и њено стварање.

При читању позива-саопштења за учествовање у Маршу повратка путем спаса и при погледу на фотографије које су пошиљаоци истог прикачили уз е-писмо, прво што пада у очи, осим језика нетолеранције, јесте да поменути високо цијене шта је на тему Сушице рекла потпуно компромитована и јасно политичка институција какав је тзв. Међународни суд у Хагу за ратне злочине на територији бивше СФРЈ.

Надаље, уопште се не сикирају како би њихово саопштење могли доживјети они који им нису истомишљеници, те носе грб са љиљанима који је припадао Стефану Твртку Котромањићу, краљу Срба, Босне поморских крајева и западних страна.

Мирите се са Холанђанима?

Можда муслимани Бирча и Подриња имају неких нерашчишћених рачуна са Холанђанима који су им пуштали да из наводно демилитаризованих зона под њиховом заштитом читав рат врше кољачке походе у околна српска села и опет се под њихову заштиту враћају. Због тога су вјероватно и поднијете тужбе против Холандије и њених војника? Но, то неће ни мало измирити православне и муслимане који се због те вјерске разлике међусобно убијају још од турске окупације до данас.

Потребно је да двије стране, колико год је то мирније могуће, сједну и поразговарају о прошлости и направе неки план за будућност, јер није допустиво да се једна страна понаша као да јој је све дозвољено. Не само да ради шта год жели, већ не показује ни најмању жељу да разумије мотиве и покуша да схвати како и друга страна има своје виђење и своје једнако болне жртве.

Сваке године у Сребреници се прави естрадна приредба и тв-игроказ ФТВ и БХТ у којем се у најмању руку претјерује и лаже; те се доводе хиљаде врло агресивних људи који узвикују екстремно насилне пароле и пријетње миру, српском народу и држави на чијој се територији налазе.

У исто то вријеме, шака јада од породица на вјеру изашлих и мучки побијених војника у Добровољачкој улици у Сарајеву, при полагању цвијећа на необиљежено стратиште мора штитити кордон полиције од више стотина људи, који узвикују сличне пароле као што то чине и по Републици Српској. У њој их, док вријеђају и пријете, ето нове ироније, штите управо исте те српске полицијске снаге.

Како то води ка помирењу?

Фронтал ће први реаговати на све оне који буду покушавали било кога да спријече у настојању да ожали своје мртве и пошаље поруку да се злочини не забораве и не понове. Проблем је што се та спремност и толеранција цјелокупног српског народа и институција Републике Српске, користи за потицање међунационалне мржње, насилне инциденте и провокације, након којих се шаљу политичке поруке које ударају на саме темеље мира, односно Дејтонског споразума.

Још увијек су свјеже љетошње слике разуларене руље која прогони полицајца на дужности у Приједору, као и упорна кампања "бијелих трака" у потпуности заснована на лажима. То, у комбинацији са вехабијским насељима, углавном основаним на граници Српске или у српским етнички очишћеним селима као што су Бочиња или Горња Маоча, дефинитивно легитимно треба да у безбједносном смислу забрине мирне становнике Републике Српске. Ко се не сјећа, изненадним и масовним клањањима, те везањима застава и противљењу федералном и мултиетничком уређењу СФР Југославије је и почео рат 1992. године.

Док Срби предано у Ефбиху скидају са ретровизора паркираних аутомобила вјерске или националне ознаке, како не би остали без каросерије, вјетробрана или гума; по Републици Српској, њу саму може пљувати коме год се прохтије. Док муслимански политичари у Мостару наступају против доктрине "двије школе под једним кровом", у Републици Српској им је мало чак и када Министарство просвјете и кулутуре капитулира, већ и даље злоупотребљавају муслиманску дјецу и не шаљу их у школе. Чак и када добију права каква Срби по Ефбиху немају.

Оваква простачка политика, а не развијање културе сјећања, батина је са двије стране. Са једне јасно поручује да Дејтонска БиХ нема будућност и да ће прснути усљед муслиманског агресивизма и хегемонизма по ентитетским границама из 1995. године; а са друге ће можда чак и традиционално толерантну српску заједницу мобилисати да се запитају зашто онда они не организјују Маршеве повратка. Рецимо у Тарчин?

Можда зато што би то био марш без повратка, поготово у Бочињу или Маочу, или што би у случају сукоба са "полицијом ФБиХ-а" учесницима било глупо да групно узвикују: У име оца и сина и светога духа! или Исусе Христе! или Литургија – Боже помози…

У сваком случају, неће бити мира док не почнемо слушати и уважавати шта и они други мисле.

У наставку, како смо обећали, доносимо саопштење "Савеза логораша у БиХ, Меџлиса Исламске заједнице Власеница и Препорода Власеница, који организују обиљежавање 22. годишњице затварања логора Сушица у Власеници".

Сушица и 22 године

Обиљежавање 22. годишњице од затварања власеничког логора Сушица биће организовано у суботу 20. септембра 2014. године.

У суботу 20.09.2014. године у некадашњем власеничком логору Сушица биће обиљежена 22. годишњица од затварања овог логора за Бошњаке Власенице и Подриња.
Кроз логор Сушица у периоду 1992. године, прошло је више од 8.000 Бошњака Власенице и Подриња.

Логор Сушица је у периоду од маја до краја септембра мјесеца 1992. године био регионални логор за Бошњаке Сјевероисточне Босне.

Кроз логорске тортуре Сушице су прошли Бошњаци из Рогатице, Соколца, Хан Пијеска, Жепе, Власенице, Милића, Зворника, Братунца, Сребренице, Шековића и Калесије.
У логору је убијено више од 1.600 особа, док су многи доживјели најгора малтретирања, силовања, иживљавања и депортације у остале логоре за несрпски народ, најприје у Батковић, а неријетко су Бошњаци извођени на ратне линије као живи штит.

До сада су само три особе осуђене за злочине почињене у логору Сушица. Хашки трибунал је 2005. осудио Драгана Николића Јенкија, бившег управника Сушице, на 20 година затвора, док је Суд БиХ осудио Предрага Бастаха и Горана Вишковића на укупно 40 година затвора за злочине почињене у Власеници и Сушици.

У пресуди изреченој Николићу, Хашки трибунал је установио да су, након гранатирања околних села и изазивања смрти бројних цивила, српске снаге заузеле Власеницу 21. априла 1992. године:

“Као резултат тога, многи Бошњаци су избјегли са овог подручја. Они који су остали, депортирани су или ухапшени. У јуну 1992. године, српске снаге су подигле затворенички логор Сушица. Жене и дјеца су углавном остајали у логору прије него што су присилно пресељени на оближње бошњачке територије.”

“Током њиховог боравка тамо, жене су силоване. Између краја маја и септембра 1992. године, у логору Сушица је у заробљеништву држано најмање 8.000 цивила. Многи мушкарци су убијени, укључујући и 140 затвореника који су убијени у септембру 1992. године”, стоји у пресуди.

У оквиру обиљежавања 22. годишњице затварања логора Сушица, предвиђен је меморијални поход од кладањске МЗ Туралићи према власеничком логор Сушица. Траса похода од Кладања до Власенице пролази поред неколико масовних и секундарних гробница, као што су Оградице и Дебело Брдо.

Аутобус за учеснике похода "Марш повратка путем спаса" полази у 05:30 сати у суботу 20.09.2014. године испред Хотела Тузла. За учеснике из Живиница полазак је у 05:50 са раскрснице код ОМЕГЕ. Аутобус за пријављене учеснике из Кладња полази са раскрснице Витаљ у 06:30.

Додатне информације заинтересовани учесници могу добити на емаил [email protected] или на телефхоне:
061727464
066645495
056733361 МИЗ Власеница.

Организатор обиљежавања 22. годишњице затварања логора Сушица су Савез логораша у БиХ, Меџлис Исламске заједнице Власеница и Препород Власеница.

————–


Јер ме се тиче 01: НОСИО САМ БИЈЕЛУ ТРАКУ


Јер нас се НОВАЦ тиче!


Поточарски игроказ или зашто нема заједничке БиХ



0 КОМЕНТАРА

  1. „а са друге ће можда чак и традиционално толерантну српску заједницу мобилисати да се запитају зашто онда они не организјују Маршеве повратка. Рецимо у Тарчин?“

    Bilo bi zanimljivo kadda bi Frontal „tradicionalno tolerantnoj “ zajednici prenio i onaj dokument koji je potpisao Tolimir, a o kojem se ove sedmice govorilo na suđenju u Hagu gdje Tolimir piše: „Mi raznjenjujemo njihove civile za naše vojnike.“

  2. Hvala vam na ustupljenom prostoru – to poštujem.

    Samo mi molim vas, kad već ovako lijepo komuniciramo, objasnite po čemu se ovaj čin porodica nastradalih Vlaseničana razlikuje od posjeta Jadovnom koje redovno pratite, a njih organizuju ljudi koji ne poštuju ni položaj i stavove većinskom voljom izabranih predstavnika srpskog naroda u Saboru Hrvatske, Milorada Pupovca.

    Kako se vaša rečenica: „У сваком случају, неће бити мира док не почнемо слушати и уважавати шта и они други мисле.“ može primjeniti u tom slušaju?

Оставите одговор