Шума на тротоару: Бадњак као средство насиља над природом
Вјерски оци СПЦ се углавном оглашавају везано за улогу јелке у православној традици, еколошки дјелујући као спас младим стаблима која се сијеку само у ту сврху. И послије бацају.
Требали би се огласити и кад је обичај усијецања бадњака у питању, а посебно у великим градовима.
Срећом, у односу на зимзелени обред око рођења Исуса Христоса, у православној традицији која се одомаћила у градским срединама, довољно је имати једну грану са сухим храстовим лишћем по домаћинству. То не спречава произвођаче и накупце вјерских реквизита да сијеку и читава мања стабла храста.
У том смислу би било пожељно оглашавање Српске православне цркве по овом питању, за које се претпоставља да би било на страни природољубља и које би увело одређене прописе за прославу овог веома омиљеног празника међу православним Србима. Пластичне јелке су већ одавно штетне само утолико што су пластичне, али СПЦ би требала што скорије да еквивалент пластичног бадњака у борби против непотребног уништавања природе око нас.
Но, будући да за ријетко шта постоји јединствена команда по српским епархијама, те се Српство у вјерско-обичајном смислу понаша по принципу "друго село, други обичаји", тешко да ће се ићи даље од отварања патријархових налога на друштвеним мрежама. Екологија и борба за очување природне средине је нешто по чему се СПЦ не само треба огласити, већ је то њен посљедњи воз да нађе своју богоугодну улогу у свијету који се мијења.
Зашто "уцијецање бадњака" у виду неколико гранчица и то 04. јануара, а не на Бадњи дан, не би било контролисано од стране цркве, која би уједно дала гаранцију да је једино стабло које је посјечено, оно које ће бити наложено пред црквама у колективном дочеку, док су кућни, градски бадњаци сви од грана дрвећа које ће преживјети и сљедећи Божић?
Као што се апелује да се купују црквени календари, по градовима се може апеловати да се купују и црквени бадњаци, уз свијест како се са њим поступа достојно и екологије, и цркве. Не постоји разлог због чега би ово звучало научнофантастично, али однекуд ипак звучи.
Звучи ли логично да црква која организује прославу Божића по јулијанском календару, те у својој традицији захтјева храст као обредну биљку, нема никакву контролу над процесом како до њега долазе и са њим поступају њени вјерници? Црква није свјетовни законодавац, ни комунална полиција, ни тржишна инспекција, али може да поучи о томе шта црква налаже како да се поступа са бадњаком у различитим околностима.
Овако дивно постројени у вјерско-трговачкој алеји, као на насловној фотографији покрај Тржнице у Бањој Луци, портабл бадњаци убрзо постају и комунални проблем, јер своју декоративну улогу не завршавају налагањем у обреду, већ простим бацањем пред контејнер.
То тек не служи на част ни природној самоодрживости, ни грађанима српских градова, а најпослије је ругло и исмијавање истог тог Божића, српске цркве и њених обичаја.