Страх (Terror)

Сценариста се препустио свим маштањима која су му била могућа у оквиру приче да су сви отишли, а нико се није вратио да каже шта им се десило.

субота, децембар 7, 2019 / 18:45

Ако напишете да је државна установа "Канада паркови" покренула 2008. експедицију да пронађе олупине бродова Страх и Еребус, који су 1845. пошли да открију «сјеверозападни пролаз», а све како би "историјски" потковала власништво над великим областима Арктика – онда уносите политику у умјетност?

Пробали су то 2010, 2011, 2012. Тек 8. септембра 2014. објављено је да су нашли један од бродова, који су у основи ове наше приче.

Еребус је један од најмрачнијих дијелова подземног свијета Хада, из грчке митологије, која је основ "западноевропске мисли", без обзира што су Грци данас загуљени православци који не да толеришу, него масовно воле Србе.

Историјско откриће, па одмах серија

Упс, Срби. Срби су чиста политика. Хајдемо на Енглезе и умјетност. Упс. Британце. Упс, Канађане, бивше Британце, данас поданике Вашингтона.

Када су брод у леду нашли, нема ни три године, направљена је серија која кошта много Нетфликсовог новца. То ће рећи да је то чисти умјетнички подухват, који нема никакве везе са овим јадним политичким причама које причају српски националисти…

Него, овај засад двосеријални епизодијум је сасвим пристојно урађен. Други дио, са депортацијом Јапанаца у логоре на територији САД током Другог свјетског рата као историјском одредницом, нећемо се бавити овдје.

Прича првог серијала прати досљедно историјске податке, почев од смрти младог члана посаде, који је наговијестио да су конзерве које су имали у залихама изазвале тровање оловом и ботулизам; до смрти три члана посаде раније, чије гробове су нашле касније потраге за изгубљеном експедицијом.

Хомосексуализам, негативци и Корнелијус Хики

Немојте мислити да у прве три епизоде није повучена и истополна оријентација, односно да се појављује жена на броду заробљеном у леду. Просто, Оскар Вајлд је у Енглеској тог доба осуђен на робију због хомосексуализма. Прича се да су га други осуђеници тјерали да пије воду из дагаре у којој су се сви по реду окупали. Таквима је, ваљда, то битно и данас.

Главни негативац и доносилац погрешних одлука је без сумње заповједник експедиције, несмотрен и славољубив конформиста, док је Френклин Крозир тај искусни глас разума. Одбијен као женик од стране жене о којој се његов надређени, заповједник сусједног брода, стара; опет се отискује на море заједно са њим, да нађе тај легендарни сјеверни пролаз.

Ипак, без обзира на специјалне ефекте, који су некад готово непотребни у својој одударајућој неувјерљивости, у односу на начин на који се прича прича, заиста је требало и написати и одглумити негативца какав је Корнелијус Хики.

Бијели медвјед и Духови Марса

Већина приче је толико аутентична, сценаристичко-логистички одрађена, да се искрено морате запитати да ли је прича о медвједу, као духу природе који излази из Инуита и мајке земље, уопште био потребан?

Односно да ли је могао бити одрађен без буквалног призора праисторијског медвједа кратконосог љењивца, али бијеле боје? Како то утиче на продају?

Јасна је, и ето дирљиво похваљива та жеља да се кроз бијелог медвједа проговори о екологији, али мислим да је само продуцентски мозак могао довести до тога.

Уколико се неко сјећа Карпентеровог научнофантастичног хорора "Духови Марса", таква атмосфера завлада међу морнарима, који се вукући своје чамце у нереду повлаче да би нашли спас. Прије свега се поређење односи на моду у одијевању и појавности. Пирсинзи и одјела врло племенске, афро-јужноамеричке креативне, недисциплиноване, али и врло непрактичне и неутопљавајуће суштине.

Овај први серијал Страха то сасвим историјски предвидиво и истовремено непровјериво, покушава да представи како би изгледала људождерска народна ношња.

Људождерска вјера

Као и увијек када попусте те дјеци и омладини досадне ствари као дисциплина, а људи су у животној опасности, долази до додатног непотребног губитка живота.

Овдје је сва туга и узвишеност морнарског другарства некако заиста успјело и за памћење дочарана. Поготово кад се опраштају једни од других у смрти.

Свирепа казна за дјеловање без команде, тамо гдје је Корнелијус Хики очекивао похвалу, само је похвала и опис чврстине и неопходности те врсте дисциплине успостављене од стране капетана, јер уколико изостане – остаће група људи која периодично једе једног од својих чланова.

Пробисвет и психопата Хики, на крају покушава да у своју религију увуче и капетана, натјерујући га да једе члана своје посаде. Бродског љекара, са којим је договорио да једе табане само.

По сценаристима овог остварења, капетана је спасила Инуитка, доморотка са Арктика, сјекући руку у незнању за постојање кључа, те се та еколошка свијест наставља са његовом жељом да Инуити експедицијама које га траже, прећуте чињеницу да врло добро знају гдје је.

И то је то.

На крају читаве приповјести пише: За Маркуса



Оставите одговор