Стојан Мутикаша

Са друге стране, он слабо помиње историјске одреднице, тако да је само преко говора Стојановог оца и Милошевог писма сазнајемо за трећину и десетину, односно да је Аустроугарска у питању. У сакривању опет мјеста радње иде до таквих граница, да је град просто М… Највјероватније се мисли на Мостар, јер Стојан помиње да ће купити читаву Херцеговину, а газда-Симо иде у Босну да се бања.

У Босни и Херцеговини тог времена успијева да никако не помиње Турке и муслимане. Само као спољни декор. Дјело нема никаквог идеолшко-националног контекста, нпр. лексема српски и изведенице се први пут почиње помињати тек на 107. страници. Касније такође ријетко, а често и у погрдним контекстима. Ово сакривање мјеста радње се потпуно уклапа у реалистички карактер дјела, које као да је залутало у "модерну".

Ствари које заиста су вриједне помена у том контексту, јесу Ћоровићево поигравање улогом свезналог приповједача, које је утолико зачудније, уколико је сав остали проповједачки рад стерилан и већ виђен.

То се први пут појављује код прича о бакалу Марку, који је на гласу да момци краду из магаза других газда, па да зато он може бити тако јефтин. Ћоровић каже да то само људи говоре, те да "ни ми" то не можемо посигурно тврдити.Све то подсјећа помало на Булгакова, мада о једнаком степену ингениозности не можемо говорити.

Додатно добра ствар јесте када даје писма Стојанова пуна грешака, а када пише Милош (још грђи сељак) писмо је без грешке. Ћоровић онда врши приповједачку интервенцију и објашњава да је толоико грешака било да је "једва и Стојан прочитао, па су ту морали дати исправљен".

У првом дијелу романа редовно користи курзив за наглашавање, али и касније. Ликови му говоре "љуцки и госпоцки", мада приповједач користи лако, они употребљавају лахко. Сухљи. Јако ми се допао опис цене у којој служинчад чека месо, звизгају шамари, цијучу пси нагажени, Стојанов отац се протеже и руком дотиче таваницу, рундов са репом пуним чичака.

Има доста поређења из Светог писма. Добар детаљ сујете је и када чује да је Роса за Бошом, јер би му било право да је плакала па умрла, а овако.. Уз то, јако ме нервира што никада не спомињу слуге у Стојановој кући.

Прије свега мора се рећи да је ово добро написан роман.

Тематика је опет око новца и трговаца, тако да је Кочић у овом времену био право освјежење. Стога, не могу рећи да ме је ово све претјерано одушевило и потресло. Роман има сасвим добру линеарну композицију, без икаквих паралелних токова радње, или ретроспектива.

Посједује и мало логичких рупа, као и у сваком обимном дјелу ове врсте, поготово око газдиног непомагања породици на селу и сваког одсуства везе са њима.

Почиње са сеоском сликом у којој се два дјечака, Милош и Стојан, враћају од попа јер се учење прекинуло поповим одласком да помузе краву. Стојана је отац намијенио да иде у "шехер" и буде слуга газда-Симе, јер се тако нада да ће му обезбиједити неку срећу у животу. Свакако, биће барем једна уста мање за хранити.

Јако је добра сцена са женским вијећањем које тражи своје закључке, мада исте нико неће ни послушати. Оне одлуче да малог никако неће дати у град, али узалуд. Ћоровић изванредно описује детаље, како сеоског, тако и варошког живота тог доба.

Газда-Симо се осорно искреће на њега, објашњава му послове и обавезе, успут га учећи тајнама трговачког заната. Подстиче га да криво мјери, гули сељаке и продаје кварну робу.

На састанцима шегрске чељади у које га је увео Бошко, дјечак којем се отац послом доселио у "шехер" из истог села, упознаје ликове који ће му и касније ваљати. Јегуљу, Кривошију и друге, који се окупљају код бакала-Марка.

Ћоровић ликове користи врло економично, тако да су скоро сви битнији и поменути у шехеру, доцније достојно искориштени. Газда-Радован, рецимо, који се увраћа код газда-Sиме, лик је вођен до самога краја.

У тим разговорима се види сва препреденoст касабе. Дволичност, лаж и сплеткарење су сасвим нормалне појаве. Стојан од бакала Марка сазнаје да је врло сретан што му је газда стар и болестан. Симо потом пада у постељу, а Стојан сам води магазу. Посао му иде добро и он успијева да задобије Симино потпуно повјерење.

Газдиница Анђа, млада цура удата за старца, почиње да се ослања на њега и више од обичног штипкања за образе. Она га је и прије пазила, али сада, уплашена за своју будућност, улаже у њега. Заузима се код Симе да постане калфа, а затим му израђује, након изванредне понуде газда-Ђорђа, ортаклук на трећу. Што је и Ђорђе нудио.

Сви се шехерски трговци препадну, сматрајући га неугодном конкуренцијом, али никако нијесу могли да се договоре и помрсе му рачуне. Он ради и напредује, а Симо потпуно побољева, Анђи све преписује, али не умире у први мах, тако да се Стојан и Анђа зближују за вријеме његовог боравка у бањи.

Код Ћоровића нема никакве путености, па се не зна колико је њихов загрљај након прича о утварама био накладно конкретан. Углавном, након газдине смрти, Анђа се боји за своју позицију у кући и животу, те уцјењује Стојана да ће га отпустити и раскинути ортаклук, ако настави да иде код Росе. Кундурџијске (обућар) кћерке са којом га је упознао Бошко. Због ње га је касније напао и ножем порезао исти.

Ту је вриједно помена резоновање једног старијег од двојице заптија који су борбу прекинули. Цијела варош је на Стојановој страни, али овај и даље тврди: "Да је био поштен, овај би га убио. Поштени увијек награише".

Дирљиву љубавну преписку и обећање да ће се кроз три мјесеца узети, упропаштава Анђа, која је за то дознала помоћу бабе-бајачице, на превару извукавши од Росе ко јој је ђувегија. Он се једну цијелу ноћ мисли и сутрадан пише писмо у којем је оставља.

Након свадбе, загазди се и напредује. Непрестано прогоњен мишљу, да је све што има мало. Анђа се покаје што га је узела, јер толико штеди да је блоесно. Чак је и оног свог Милоша са почетка приче преварио, продајући му непостојеће коже, а потом га огуливши и истјерујући из куће и са земље.

Тако би и наставио, да није умро најјачи газда у шехеру и његов неспособни син Перо није био у стању да настави трговину, научивши у животу само да пије и весели се. Постаје ортак у газда-Ђорђијевој магази. Све је јачи и бољи. Зида три куће у три махале, али му је мало. Не смирује се док није постао предсједник црквене општине истјеравши са тог мјеста газда-Радована. Даровао је за школе двије куће које је купио на бубањ. Појефтино.

Тад, када је постигао све што је желио, јави му се смрт Анђина. Све помути. Кад се опоравио, почео је мислити како да се одијели и богато ожени. Ноћима је прекрајао тефтере, да би Пери испоставио рачун да су на губитку и да би се одјељивао. Мислио да ће га успјети преварити као први пут, када је Перо за 400 хиљада купио газда-Симине обвезнице и магазу (тј. робу). Паре су стајале пред свијетом као Анђине паре, којима је куповао некретнине. Она му је то тестаментом све преписала.

Но, Перо се не да и тјера га на суд, истом адвокату који је упропастио Милоша. Парница је планирана двије године и након тога је прилично извјесно да ће Стојан заглавити у затвор. Не могавши то да издржи, он пресвисне.

Сви га сахране и ожале, а једини који није плакао је његов брат, који је пропио и продао сву очевину након мајчине смрти и сестрине удаје. Он га је уцјењивао да не објави како му је брат, а сада, на крају, обраћа се Бошку како је вријеме да сад мало пију. Буразер се трудио.

Права Соломоновска сила, у којој све добија неко ко се није ништа мучио. Она је још и гора, јер је Бошко, пљунувши му у лице, отишао поново да се умиљава Роси и оженио је. Чувао је као мало воде на длану. И она је персонификација (Роса и породица) свега што Стојан не може купити парама. Када је након виђења у цркви дошао у кућу, она му је опалила шамар и истјерала га. Преварио јој је Бошка и натјерао га да позајми паре које не умије вратити, тако да кућица припада њему. И ту га Роса насамари, одмах изашавши из ње са дјецом. Та слика није до краја разрађена, али је ефектна.

Још о Ћори

Светозар Ћоровић има и десетак збирки. Најпознатије су У часовима одмора, Моји познаници, Комије. Све што сам за Ћоровића примјетио, слаже се и покојни колега Јован Деретић. Дучић је говорио да "разумије причу, зна јој вјешто наћи почетак, а нарочито лијепо да заврши и, и да заврши у згодном тренутку". Деретић каже да су му мане: Недостатак психолошке продубљености, једностраност, схематизам.

Брђани – повијест из 1919. страдања за вријеме Првог свјетског рата. Краћи хумористични роман Барон из Дангубице (1901) и Женидба Пере Карантина (1902), су настали под утицајем Сремца и Игњатовића и немају веће вриједности, каже Јован Дучић.

Јарани (1911) роман који описује муслимаски живаљ уочи престанка турске власти. Роман у Ћелијама (1913) о животу у манастиру. Међу својима (1921) роман о сукобу очева и дјеце, традиције и модерног. Комад са пјевањем из муслиманског живота је Зулумћар, што му је најизвођенији и најбољи комад. Као вихор (1918) психолошка је драма о љубавној страсти.