Стефан Каргановић: Званична сребреничка догма се урушава

Амерички адвокат српског поријекла чини се као најупорнији борац да се у јавност пробије и друга страна приче о ратним догађајима у и око Сребреници. Историјски пројекат Сребреница најпедантније прати и документује онај други пројекат по коме су једни момци лоши, а "истина" се може имати већ пар сати након спорног догађаја. Премда упорно пише, […]

понедељак, 11 јула, 2011 / 12:18

Амерички адвокат српског поријекла чини се као најупорнији борац да се у јавност пробије и друга страна приче о ратним догађајима у и око Сребреници.

Историјски пројекат Сребреница најпедантније прати и документује онај други пројекат по коме су једни момци лоши, а "истина" се може имати већ пар сати након спорног догађаја.

Премда упорно пише, саопштава, демантује, документује, простора за Стефана Каргановића има у једном уском кругу медија, који су алтернатива укупној медијској слици Србије. Фронтал је и раније преносио неке од његових текстова, а данас је пред читаоцима интервју са првим човјеком Историјског пројекта Сребреница.

Питао Марко Шикуљак

Ко је Стефан Каргановић и откуд посвећеност борби за истину о Сребреници?

Стефан Каргановић је једна скромна и безначајна особа, Американац српског и руског порекла, правник по образовању.

Питање, „откуд посвећеност борби за истину о Сребреници“ могли би поставити не само њему већ и Норвежанину Оле Флуму који је недавно направио спектакуларан документарац где приказује објективну истину о тим догађајима, као и Американцу проф. Едварду Херману и његовим сарадницима који су пре неколико седмица објавили капиталну студију „Сребренички масакр: докази, контекст, политика“, коју ћемо ми ускоро превести и објавити на српском, где се митови званичне приче немилосрдно и убедљиво демонтирају, да наведем само неколико примера.

Александар Солжењицин нам је оставио у аманет „да не живимо по лажи.“ Званични, једнострани и лажни, сребренички наратив је лаж која трује и подстиче суседе на неповерење и мржњу. Обе заједнице су подједнако страдале у Сребреници, само једна током три дана, а друга током три претходне године, али суштина ствари тиме се не мења. И садашња и будуће генерације обе заједнице морају се суочити са том истином и на том темељу градити искрене и људске односе.

Подељена патња људе зближава и солидарише. Отровне лажи подстичу климу мржњу која тиња и неизбежно производи нова крвопролића. То је нешто што по сваку цену морамо онемогућити, а пут истине, којим ми идемо, по нашем мишљењу је један од најбољих начина да се то постигне..

Чиме се бави Историјски пројекат Сребреница и какву подршку институција има?

Историјски пројекат Сребреница у првом реду бави се сакупљањем и архивирањем документације и историјске грађе о ратним дешавањима на подручју Сребренице. Објавили смо низ научних публикација на ову тему и одржали смо два међународна симпозијума стручњака, један у Бања Луци, други у Руској академији наука у Москви.

Припремили смо тужбу пред судом у Холандији у име српских жртава које су настале током постојања заштићене зоне под покровитељством УН. Ту се Држава Холандија и Уједињене Нације позивају на одговорност за неспречавање напада на српска села и погрома српског становништва из заштићене енклаве која је морала бити мирна и демилитаризована, али то није била.

Ми имамо два критеријума од којих не одступамо. Прво, наш приступ је научан, што значи да се наше анализе држе утврђених чињеница и не одражавају идеолошка или политичка предубеђења било какве врсте. Друго, наш приступ је контекстуалан, што значи да ми не разматрамо само истргнуте фрагменте из јула месеца 1995. већ сребреничку драму проучавамо као интегралну целину, од почетка сукоба 1992. године па до закључења мира.

Од тога да ли је ваш приступ сребреничкој тематици контекстуалан или фрагментаран умногоме зависи да ли ће ваши закључци носити озбиљан научни или само површан пропагандни карактер. Ми имамо драгоцену логистичку подршку институција и разумевање за наш рад на највишем државном нивоу Републике Српске.

Које неистине се најчешће протурају кад се говори о дешавањима у Сребреници ‘95?

Централне неистине односе се на правну квалификацију злочина, да је то био геноцид, и на професионално неодрживу анализу материјалних доказа, где се без икаквог упоришта у стварности тврди да је било побијено 8,000 ратних заробљеника.

Овде морам да истакнем да се легитимни закључци могу изводити само на основу материјалних доказа којима у датом тренутку располажемо, а они уопште не подржавају ни једну ни другу од напред наведених теза. На томе се темељи наше одбацивање обе те тезе.

То теоретски не значи да следеће седмице не би могла бити откривена масовна гробница са неколико хиљада недостајућих тела стрељаних ратних заробљеника која ће решити све проблеме заговорника званичне приче. Уколико би се тако нешто догодило, ја ћу бити први, пре судија Хашког трибунала, да пред камерама потпишем закључак да је званични наратив истинит.

Али све док се то не догоди, а искрено сумњам да ће се то десити зато што је шеснаест година довољно времена да се на тако малом простору пронађу сви релевантни докази, ми ћемо наставити са нашом критичком деконструкцијом лажног приказивања материјала којим фактички располажемо.

Шта се догодило у јулу ’95, на том подручју, како би сте нам у најкраћем објаснили најзначајније чињенице које познајете?

Да не би било никаквог неспоразума или забуне у вези са нашим ставом, поред уништења једног злочиначког и мафијашког гнезда унутар заштићене сребреничке енклаве (а то нису моје речи него је то оцена редитеља норвешког документарца, Оле Флума), што Срби доживљавају као ослобођење Сребренице, догодио се и један велики, нажалост пропагандно надувани, злочин – стрељање до хиљаду Бошњака ратних заробљеника.

У том паклу јула 1995. страдао је обичан народ једне од конститутивних заједница Сребренице, хладно и немилосрдно жртвован на олтару болесних амбиција свога руководства у Сарајеву. Норвешки редитељ Оле Флум је све то маестрално приказао у свом филму „Издани град,“, и они чије је митове на такав начин он неславно срушио могу се на њега љутити колико хоће, али стварност изменити не могу.

Према подацима које сте изнијели у Печату, укупан број тијела која су стручњаци Хашког трибунала досад ексхумирали у вези са истрагом о догађајима у Сребреници износи највише 1.923. Број досад сахрањених у Поточарима износи 3.749 за које се тврди да су „жртве геноцида.“ У Сребреници се сахрањује годишње неколико стотина нових жртава. Шта се ту дешава, ко је све, по вашим сазнањима, сахрањиван у Поточарима?

Чињеница да не могу да вам пружим поуздан одговор на ваше сасвим примерено питање, ко је све сахрањиван у Поточарима, много говори и представља један велики део проблема, односно нерешене загонетке Сребренице.

Иако се сва места укопа налазе на територији Републике Српске, она уживају практичну екстериторијалност јер као последица врло лоших одлука и подлегања притисцима од стране ранијих власти, садашње власти Републике немају право активног присуства нити увид у процес откопавања и класификовања посмртних остатака. Све је у рукама организације г. Амора Машовића и тузланске лабораторије ICMP, која се наводно бави и ДНК анализама али никоме не допушта да прегледа узорке које има у свом поседу нити да резултате упаривања тих узорака подвргне провери у некој независној лабораторији.

У позадини свега овога је информација коју је 11. децембра 2007. године донео лондонски Financial Times да су 93 одсто особља те установе, која се бави форенсичким послом који је у овој причи од кључног значаја – Бошњаци. Истовремено, директорка Катрин Бомбергер је из САД а њен главни помоћник Адам Бојс је из Велике Британије. Дакле, ми ту имамо један зачарани круг у који нико ко није одређеног профила нема шансу да продре а могућност провере њихових тврдњи уопште не постоји.

Утисци који се медијски пројектују у међународној јавности и, нажалост, пресуде судова као што су Хашки трибунал и Суд БиХ за ратне злочине граде се на тим небулозама. Насупрот томе имамо чињеницу да се у масовним гробницама која су везана за стрељања после заузимања Сребренице, а које су ексхумирали форензички стручњаци Трибунала, укупно налази највише 1,923 особа.

Међутим судећи по форензичкој анализи образца рањавања, узроци смрти у тим гробницама су разноврсни и само око 800 уклапа се у теорију о стрељању, док је то у око 650 случајева искључено зато што су те особе погинуле од шрапнела, мине, гранате и сличног, дакле у борбеним дејствима, што не представља ратни злочин по међународном праву.

По свој прилици, они су погинули у борбама које је ВРС водила са колоном 28. Дивизије која је извршила пробој из Сребренице према Тузли. Управо због својих огромних али правно легитимних губитака, та колона је табу тема о којој се не прича да би се посмртни остаци тих људи могли подметнути као жртве стрељања и „геноцида.“

Какво је виђење у свјетској јавности о Сребреници, и да ли се може промијенити? Да ли рецимо ви можете добити простор у западним медијима за ваше ставове?

Виђење светске јавности у огромној мери је искривљено политичком пропагандом за последњих шеснаест година чији је садржај добро познат и вама и вашим читаоцима. Наравно да се та пропагандна слика да мењати и то је један од наших основних задата.

Могу вам са задовољством саопштити да критичка питања и недоумице у вези са Сребреницом у све већој мери ничу свуда у свету и да се клима мишљења убрзано мења на штету острашћених агитатора сребреничког култа. Ми добијамо све већи простор у западним медијима и сарађујемо са не малим бројем установа и утицајних појединаца.

То је, како би се у Америци рекло, uphill battle, или за сада још увек неравноправна борба, али стратегијска ситуација се мења у корист оних који траже објективну истину о Сребреници. Званична догма се урушава.

Да ли српско инсистирање на расвјетљењу дешавања у Сребреници 1995. године, може негативно додати на значају овом случају, те подстаћи нову лавину стереотипа о Србима?

Инсистирање на расветљавању дешавања у Сребреници је морални императив. Ако то подстакне неки стереотип о Србима, он само може бити позитиван. Свет ће доживети Србе као мале Давиде који су тврдоглаво посвећени истини, и инсистирају на њеној потпуној ексхумацији, по сваку цену и куда год она водила. Мислим да је то репутација која би Србима одговарала.

Каква су ваша мишљења о норвешком филму Издани град? Да ли смо добили предисторију догађаја у виду српских жртава, уз до сада форсиране цифре?

Наравно да сам гледао тај изврсан филм и препоручујем га свима. На почетку се помињу политички коректне цифре на које смо навикли, то је тачно, али оне су током филма у оквиру излагања разних актера у овој причи потпуно обесмишљене.

Да вас само подсетим да др. Џон Шиндлер, професор на Академији ратне морнарице САД и специјалиста за националну безбедност и обавештајне послове који је током сукоба у БиХ помно и званично пратио збивања у вашој земљи, износи да је број стрељаних заробљеника највише 2,000, а да је цифра погинулих у пробоју, дакле легитимних ратних губитака, 5,000.

То представља прворазредан чињенични шамар сребреничком лобију, а нисам им га ударио ја него један амерички званичник високог ранга који је био на таквом положају да је свакако беспрекорно обавештен о стварима о којима говори. Ако је 2,000 војних заробљеника било стрељано а 20,000 жена и деце пребачено на територију супротне стране, да ли је то и даље геноцид?

У праву је проф. Емил Влајки када каже да су немачки нацисти вршили геноцид над Јеврејима као Срби над Бошњацима у Сребреници, најмање четири милиона Јевреја преживело би Други светски рат, а његова мајка и тетке данас би такође биле живе.

Злочина у рату је било свуда, али Сребреница је била увијек прва истицана. Харис Силајџић је током рата у укључењима за стране телевизије говорио да ту сваког дана гине 1000 људи. Зашто је овај град истицан, и да ли је јавност спремана на то да ће се баш ту нешто десити?

Силајџић је неуморно лупетао и за време и после рата о свему и свачему и његове глупости не завређују никакав озбиљан коментар. Сребреница је изабрана и посебно истакнута као парадигма наводне колективне и искључиве кривице српске стране за наметнути грађански рат у БиХ.

По мени најбољи аналитички оквир за разумевање овог феномена пружа нам објашњење које нуди др Дијана Џонстон када говори о „политичким употребама Сребренице“ (the political uses of Srebrenica).

Чему толико инсистирање на термину Геноцид? Да ли "лингвистика" утиче на политику, па ова чаробна ријеч ономе ко је жртва може донијети бенефиције без обзира на остале чињенице?

Нажалост праве жртве на бошњачкој страни немају апсолутне никакве користи, никакве бенефиције, које би се могле приписати злоупотреби речи „геноцид“ у вези са тим немилим догађајима.

Политичку и материјалну корист убирају искључиво њихове вође из Сарајева, пре свега тако што непрестано подстицање колективне озлојеђености код свога народа користе као средство за перманентну мобилизацију и да их држе под што ефикаснијом политичком контролом.

Постоје ли реалне опасности од стигме геноцидности на српском народу?

Реална опасност која мене највише забрињава односи се на потенцијал за делегитимизацију Републике Српске. Сребренички „геноцид“ очигледно није резултат трезвене правне анализе чињеница, већ је политички исконструисана теза која има врло прецизан циљ, а то је оспоравање права Републике Српске да постоји као институционални представник српског народа и свих грађана који у њој живе.

Ми ћемо дати све од себе, на плану утврђивања релевантних чињеница и објективне критике пропагандних флоскула и често безочних фалсификата којима се заговорници званичне сребреничке приче служе, да ти напори усмерени на поништавање тековина народа Републике Српске никада не уроде плодом.



0 КОМЕНТАРА

  1. Е Марко требао си га питати коме највише одговара да стигматизује српски народ као геноцидан? Која „европска“ држава остварује највећу новчану корист од „геноцида“? Да ли су истраживали поријекло (ушли у траг) сребреничког новца?

    Мислим да Сребреницу је неко добро уновчио, и дан данас зарађује на Сребреници. Оног тренутка кад „тај неко“ исиса новац из Сребренице откриће се ИСТИНА и потпуно ће се окренути „коло среће“.

  2. zulkedin, 16.07.2011. 09:08:35 [10081]
    …jer samo je jedna istina…

    Напокон нешто паметно и од тебе:)

    Истина је само једна и испливаће на површину сасвим сигурно, а онда ћеш ти, Зулфикаре, да се поклопиш ушима,хехехе..Мада, можда ћеш и тад наставит` да лајеш к`о везано пашче, али то ће бити само твој проблем…један у низу..воздрица:)

  3. Хвала Г. Каргановићу, али и г. Љубиши Симићу о којем се врло мало говори, а који такође неуморно ради на откривању истине о дешавањима на простору Сребренице.

    Ови људи су покренули сјајну причу, окупили око себе огроман број интелектуалаца широм свијета и једина су нада да ће ово питање да се ријеши у скорије вријеме.

    Ипак, без јасне подршке власти, ма колико они говорили да је имају, али мисллим да то ипак није у довољној мјери тако… без дакле јасне подршке власти, рјешење овог питања ће да потраје.

    Сада је наша шанса.

    С обзироим да су научним путем доказали неке ствари… сљедећи корак је разоткривање малверзација које постоје у тузланској лабораторији и провјера ко је, како и одакле су сахрањивани људи у Поточарима. Јасмин Одобашић је спомињао нека трговања тијелима… треба да се провјере сви наводи. Након тога да се испита и ко је крив за ова стријељања, ВРС или неки други. Дражен Ердемовић је признао да је стријељао толики број људи, он је највећи дио рата провео у ХВО и Армији БиХ.

    Сребреница је сценарио написан много прије рата. Знало се тачно шта ће да се деси, коме ће да се подметне прича…, а генерално мислим да је више-мање то случај и са остатком БиХ. Имамо шансу, ако се уозбиљимо на вријеме, али је напредак очигледан и то прије свега захваљујући људима које сам поменула на почетку!