Стефан Каргановић: Одлука Нобеловог комитета за књижевност: погодак ћораве коке?

Протестна запомагања дежурних првосвештеника политичке коректности која не престају од тренутка када је саопштено да је овогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност аустријски писац Петер Хандке, у потпуности су разоткрила две ствари.

уторак, октобар 15, 2019 / 18:20

Прво, бахатост и примитивизам тих тоталитарних комесара који не запажајући корените промене у светском односу снага и даље аутистички покушавају са наметањем свог све отрцанијег наратива. Затим, да барем у односу на Хандкеа и његово књижевно дело они немају ни један приговор сувисле критике који би могли изнети. Парадоксално је, али искључиво политичка па чак и идеолошка природа „аргумената“ на које се листом позивају делује као један од најубедљивијих доказа да је Нобелов комитет за награду из књижевности ове године озбиљно и часно обавио свој задатак, какви год били његови дубљи мотиви за одлуку да награду додели аустријском писцу.

Ова последња опаска је, нажалост, сасвим на свом месту, посебно у светлу историјата доделе ове некада несумњиво престижне награде. Јер током задњих неколико деценија, из разлога о којима се само могло нагађати, Нобелов комитет се није прославио мудрошћу својих избора, што је светска интелектуална јавност непогрешиво забележила и што је увелико почело да обесмишљава награду за књижевност ове некада неприкосновено угледне установе. Довољно је навести очигледно политички диктиране примере недавних добитника као што су Светлана Алексиевич, Херта Милер, или Боб Дилан, да би било јасно о чему је реч. (Боб Дилан је рекао неколико лепих речи о Србима, то је тачно, али то је ипак недовољно да некога квалификује за најпрестижнију светску награду за књижевност, настрану ноторна чињеница да је Дилан поп уметник а не књижевник.) Хандкеово даље држање ће бити путоказ за решавање ове занимљиве загонетке у његовом случају, али теза да је овог пута,  после бројних промашаја, Нобелов комитет био мотивисан искључиво естетским мерилима је тешко одржива. Условно речено, имамо сличну ситуацију као 1958. када је за добитника био изабран Пастернак. За разлику од низа политички подобних и убрзо заборављених литерарних никоговића окићених овом наградом за задњих неколико деценија, добитник Хандке, као некада Пастернак, ван сваке сумње заслужује указану почаст, али обазривост захтева да пажљиво испитамо и политички контекст. Наравно, када будемо имали довољно података да то учинимо трезвено и одговорно.

Елем, суштина усиљених приговора разјарених првосвештеника своди се на то да се Хандке једноставно не игра лопте по правилима која су они прописали (he is not a ball player) и да се без обзира на своје књижевне способности преиграо својеглаво игноришући неке од темељних пропагандних аксиома њихове јавне идеологије. На најистакнутијем месту, ту се налази његово одбијање да се солидарише са моралним линчом српског народа (који данас има исту улогу која је за време Другог светског рата била додељена јеврејском, што је јеретик Хандке својевремено и нагласио, а што му се у изливима немоћног једа сада спочитава као један од највећих вербалних деликата). Затим, замера му се и неверица у тврдњу да је у Сребреници извршен геноцид, мада уопште није јасно зашто би један писац, добар или лош, имао обавезу да у ту раскринкану пропагандну флоскулу верује да би доказао своју књижевну вредност.  Најзад, њих бескрајно иритира чињеница да се неко усудио да одбије улазницу у селебрити пантеон Новог светског поретка идентификујући се са његовим жртвама уместо да још одавно буде обасут славом, почастима и благодетима, да се само опортунистички идентификовао са тлачитељима. 

Сва светска јавност која није корумпирана отровним мамцима кнеза овога света и његових миљеника искрено се радује и поздравља признање које је добио Петер Хандке, не због ставова који му се злонамерно приписују као „просрпски,“ већ због његове стварне позиције спрам кључних моралних питања данашњице, а то је непоколебљива оданост правди и истини, што је до сада као јавна личност доследно исповедао.  Цитат из говора Албера Камија када је примио Нобелову награду 1957. године, који кривотворећи циљ и смисао у свом бесном осврту фриволно наводи новинарска гњида  Ед Вулијами (по злу упамћен из деведесетих година) у потпуности описује и овогодишњег лауреата Петера Хандкеа и његов неустрашиви људски лик: „Ангажман писца,“ рекао је Ками, „нешто је више од писања, јер поред писања он мора да сведочи истину.“ 

Продати покварењак и, захваљујући лажном извештавању са босанског ратишта, незаслужени добитник Пулицерове награде Вулијами не зна ништа о истини. Зато је и направио овакo колосалан лапсус, игнорантски се позивајући на речи Камија у поданичком настојању да облати Хандкеа. То је бриљантан пример, зар не, признања које порок редовно нехотице одаје врлини?  



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *