Старо за ново

Нема вала баш ничега што би нас данас могло изненадити…

„Легенда о лапоту“ је чувени документарац о наводном древном обичају према којем би се излапјелим, за привређивање неспособним а тиме и сувишним родитељима на главу стављала погача, као оријентир за потом слиједећи им замах маљем, такође по глави дотичног становника.

Тако су, у ондашња времена, лапотом постизане знатне уштеде у кућним буџетима, рјешавани стамбени проблеми и стварани остали предуслови за развој економије у складу са реалним могућностима и стањима.

Но, лапот је ових дана из чудесан начин поново заживио, захваљујући неким нашим, легендарно мудрим главама, које су одлучиле да, у погледу здравствене заштите и пратећих јој лијекова, бесперспективним прогласе све оне који премаше 65 година.

Другим ријечима, да им поједине лијекове наплате двоструко, будући да ови сениори имају безобразну жељу да јоште живе, а немају образа да сами себи обезбиједе погачу и маљ.

Иако ме овакво „коначно рјешење“ испочетка ужаснуло, његовим даљњим анализама сам дошао и до неких закључака са приједлогом мјера који би ову идеју могли учинити и економски потпуно оправданом за друге, које то не качи.

Из наведених разлога предлажем:

Да се лица старија од 65 година на пригодан начин означе: може и жутом траком, а може и уписивањем ријечи „паразит“ у њихове личне испрве, како су то, наводно, радили Совјети у доба њиховог Врховног чувара.

Да се истима одузму сва грађанска права, а имовина им се одузме и додијели заслужним појединцима (па макар и дотични премашивали прописану старосну границу).

Да се несавјесним лицима који држе и хране ову категорију изричу прекршајне казне у корист републичког буџета, а у тежим ситуацијама се примјене и кривичне санкције које би подразумијевале и имовинску одговорност већег обима.

Да се од сваке одговорности ослободе они који су проузроковали саобраћајни удес у којем је као посљедица наступила смрт лица старијег од 65 година.

При томе ће се, као посебно олакшавајућом, сматрати околност да настрадали није био члан владајуће странке.

Наравно да би са овим лапонцима требало и превентивно радити, односно подстицати их да се на одговарајући начин достојанствено жртвују за општу добробит и благостање овога и оваквога друштва.

Позитивни резултати овога рада би били примјењиви нарочито у ловном туризму, у којем би се пред страним ловцима, дакако уз одговарајућу накнаду, изненада појавиле и до сада неслућене могућности потпуно оригиналног лова на трофеје, капиталце али и онога што се назива санитарним одстрелом.

О могућностима у сфери производње био-дизела да и не наглабам…

Што се мене тиче, ово и овако ми се може, јербо још нисам у тој опасној зони, тако да имам и онај чувени српски, „јебе се мени“ резон…

А све и да ме поклопи, има и оно друго, још српскије: „ма мене неће,знам ја људе“…
И за крај да парафразирам Друга Тита: нема вала баш ничега што би нас данас могло изненадити…