Станић снима филм о Диани Будисављевић, помогао му и град Инзбрук

Трагедију јасеновачких логораша у којој је свирепо угашено 700.000 живота тешко је свеобухватно испричати. Тихомир Станић, српски глумац и продуцент, поријеклом из Козарске Дубице, одлучио је да екранизује најосјетљивији дио те приче страдање 20.000 малишана у концентрационом логору. За АТВ ексклузивно открива детаље сценарија.

понедељак, мај 4, 2015 / 14:14

"Филм који намеравам да снимим је такође по сведочанствима две преживеле девојчице. Једна је 80-их година пронашла своју породицу у Међувођу-Бундало, а друга из Јабланца овдје и дан-данас тражи свог брата Илију којег је задњи пут видела у Загребу августа 42. године”, открива Станић.

Након десетогодишњих припрема листања архива, разговора са преживјелима и историчарима, прошле године пала је прва филмска клапа. И то у Инзбруку, родном граду Диане Обексер Будисављевић. Аустријанка која се удала за Србина Јулија Будисављевића, оснивача Хируршке клинике у Загребу, спасила је 12.000 углавном српске дјеце, са Козаре, Кордуна, из хрватских и српских села.

"Ту сам добио помоћ градоначелнице Инзбрука, Кристин Опицплуерер,то је за сад једина помоћ коју сам добио. Мислим, ако је већ град Инзбрук нашао за сходно да подржи тај филм, да ће се наћи још неко”, каже Станић.

Тешко је да ће тај неко у овом случају бити Министарство просвјете и културе Срспке. У њиховом буџету, под ставком, средстава за развој филма, планирано је округло нула марака. Без обзира на финансијске потешкоће, Станић ће, каже, снимити тај филм.

Инспирацију за причу Станић је, кажу, пронашао у свједочењима преживјелих логораша које је цијело дјетињство слушао испред сеоске продавнице. Због тога ће дјело на којем ради бити својеврсна оставшина његовом родном крају општини Козарска Дубица, једном од највећих страдалника у Другом свјетском рату.

Глумац који се први и, каже, једини, пут обрео у улози режисера призање да се током рада на филму суочио са бројним умјетничким страховима. Ти страхови су, каже, нестали када је схватио да не мора да исприча све, него само обичну причу о двије девојчице чије су се судбине спојиле у логору. Седамдесет двије године касније су се среле овог пута на гробу Диане Будисављевић у Инзбруку. Тим кадровима ће се филм завршити буде ли оних који ће подржати његов настанак.



Оставите одговор