Шта се дешава у Бјелорусији, и зашто сви лажу?

Пише Марко Шикуљак

Шта се дешава у Бјелорусији? Најбаналније објашњење по обичају је оно које се прима међу Србима. Лукашенка руши Запад и његови обојени револуционари, јер све раде против Русије. То је толико заступљена матрица, да се код нас обојене револуције привиђају увијек и свуда, па и код нас.

Тај наметнути рефлекс једино нема објашњење како Запад поруши толике силне режиме по свијету, само онај Додиков не може никако?

Шта је све нелогично у ономе што се дешава и у ономе како нам се то представља?

Прво је теза да је Лукашенко покрао изборе, иако он сличним резултатом побјеђује годинама уназад, а да при томе никад није било никаквих значајнијих протеста ни отпора.

Батка и битка за васкрс СССР

Популарни Батка је на власт дошао 1994. Био је један од пар посланика који је био против прихватања распада СССР, а потом је био при ставу да барем три најсродније земље, Русија, Бјелорусија и Украјина треба да наставе заједно, будући да је и расположење народа било такво.

Референдум у Бјелорусији је показао да народ жели заједницу са Русијом и Украјином, али политичка елита је одлучила другачије. Не претјерано познати и утицајни Лукашенко је на том таласу "тукао" представника до тада свемоћне партије и опозиционара кога је подржавао Запад.

Дошао је на власт и под његовом управом Бјелорусија је постала једина земља која је на другачији начин ушла у транзицију. Као индустријска земља без импозантне сировинске базе, прошли су без дивље приватизације и тајкунизације карактеристичне за сусједне земље. Фабрике и даље раде, запошљавају нешто више радника него што би требало купујући социјални мир.

Детајкунизована земља са радничким стандардом

Бјелорусија нема супер богате тајкуне као Украјина и Русија, који су се обогатили на државној имовини и сировинама, држава се води договорно међу водећим људима у политичким структурама. То јесте лако дефинисати као корупцију, али уз степен патриотизма и бриге о земљи, таква корупција је Периклово доба у односу на оно што нам је из прве руке познато код нас.

Укратко, Бјелорусија није Швајцарска, али је у питању држава у којој је стандард уједначен са укупним могућностима, и на корист највећег дијела становништва.

Ауторитет који на основу тога посједује Лукашенко довољно је употпунити начином на који се понашао у корона кризи. Једини се одлучио за опрез без хистерије, чиме је извргао руглу половину свјетских влада, чији здравствени системи су доживјели колапс, економија пад, а сада морају да ћуте о томе да је више људи умрло јер им није пружана редовна здравствена њега, него што је умрло од короне.

Али нећете чути да неко у медијима хвали Бјелорусију, као што смо слушали углавном за скандинавске земље, које су по званичним подацима имале енормну стопу смртности након одлуке да не иду у затварање због вируса.

Бјелорусија је увијек у медијима "мрак тираније"

Зашто Лукашенко "краде изборе" ако за тим нема потребе?

Дакле, Лукашенко дефинитивно нема потребу да покраде изборе. Међутим, све оно што се дешавало прије њих је много занимљивије. Онемогућена је кандидатура донедавном шефу "Белгаспром банке”, ћерке руске "Гаспром банке”, Виктору Бабарики.

Не само да је словио за неког ко може побиједити на изборима, сакупио велики број потписа у кратком року, већ је Бабарика завршио у притвору. И то уз помоћ америчких и европских финансијских институција које су пратиле трагове новца, те је оптужен за прање новца у банци коју је водио.

– Бјелорусија је осујетила инострану завјеру која је била усмјерена на дестабилизацију земље. Политичке снаге и са Запада и са Истока концентрисале своје интересе на Бјелорусију како би подстакле револуцију сличну уличним протестима на Мајдану у Украјини 2014. године – рекао је након тога Лукашенко.

Укидање руског језика на првом мјесту…

редсједник Бјелорусије је дарежљиво подијелио одговорност на Исток и Запад, иако је по самој банци јасно да је Бабарика руски човјек од повјерења, а да је главна помоћ истрази дошла са Запада.

Истовремено, данашња нада "демократских демонстраната" Светлана Тихановска није спријечена да се кандидује. Она је заправо само љепше лице свог мужа блогера, критичара власти, који је сам себе спријечио у кандидатури, будући да је ухапшен због ремећења јавног реда и мира.

Како је у врху приједлога које заступају Тихановска и друштво приближавање ЕУ и забрана кориштења руског језика који је други званични језик, али њиме говори више од 60% становништва, односно користе га апсолутно сви, јасно је како ова прича нема никакву шансу.

Кошкање са Путином

Додајмо да су Батка и Путин имали чудан однос у последње вријеме. Вођство двије земље састајало се како би говорили о још већем повезивању држава. Формално, оне су Савезна држава, али је Русија предложила практично уједињење. Лукашенко је јавно одбио идеју да Бјелорусија изгуби своју државност.

Средином јуна, у Бјелорусију је почела стизати америчка нафта за тамошње рафинерије. Са Русијом је трајао стални спор око енергената, будући да је Бјелорусија добијала нафту по братској цијени, али је прерађени вишак продавала сусједним земљама по тржишним цијенама, чиме је за себе узимала новац за који је Русија сматрала да припада њој.

Лукашенко је поново одиграо на карту несврстаности и клацкалице између Истока и Запада, како би од Русије добио више. Деценијама је заправо користио свој положај, те то што је Русији потребан. Русија је толерисала и то што је мноштво производа са Запада увожено преко Бјелорусије, чиме су избјегаване царине.

Протести спремни још прије пребројаних гласова

Након избора чији резултат није одударао од ранијих, одмах су почели протести и оптужбе за крађу, иако гласови нису били ни пребројани.

Протести су одлично организовани, што се видјело по томе да се заузимају важне тачке које блокирају град (за разлику од српских демонстраната, за које је врхунац протеста окупљање на једном мјесту да би се показала бројност), преко Телеграм канала слала су се упутства како се опремити, како нападати полицију и слично.

Лукашенко је оптужио сусједну Литванију и Пољску као организаторе, а ни ови се нису претјерано бранили од оптужби. Међутим, масовност протеста превазилази капацитете "проеропљана" у Бјелорусији. Земља која је својеврстан остатак СССР, ауторитарна, окренута Русији, економски солидна, не може генерисати толико "оштрих нула" и "бука" колико је виђено на улицама њених градова.

Логика указује да земља са толиким везама са Русијом сигурно има на десетине пута више руских "позиција и спавача" него западних. А они једини имају разлог да буду незадовољни, јер је њиховом кандидату онемогућено кандидовање.

Званична Москва се пуно не сикира око Минска

Опуштеност којом руски медији приступају кризи у Минску, одсуство било какве панике и потребе да се Лукашенко одбрани од оптужби за крађу избора врло је знаковито. Као и то на који су начин западне земље преузеле улогу диригента протестима, машући карикатуралном домаћицом из "угледне блогерске куће".

Лукашенко је брзо са Путином договорио помоћ у случају да то буде било потребно, на основу заједничке Савезне државе, те чланства у ОДКБ.

– Дуго са разговарао са предсједником Русије о актуелној ситуацији. Морам рећи да сам фасциниран колико је он упућен у то шта се догађа – рекао је Лукашенко.

Лако се може извући закључак да Бјелорусија више нема ону важност коју је имала раније, и да ствари које су јој биле раније дозвољене сада неће бити. Исто тако, не треба заборавити приједлог о интеграцији.

Упозорење са ускличником: Да ли Путин фарба револуцију у Бјелорусији?

Иако је тешко тврдити било шта изричито, идеја да је Лукашенко размрдан са Истока, у знак упозорења, није далеко од разума. И да је доведен у ситуацију да му је један од најелегантнијих излаза да промијени Устав, уједини се са Русијом, а онда се повуче као неко ко је завршио своју историјску улогу и обезбједио дугорочну стабилност и избјегавање украјинизације народу Бјелорусије.

Његов ауторитет који се није доводио у питање прилично је уздрман посјетама штрајкача у фабрикама, који су му довикивали да је вријеме да оде. Многи су у томе жељели да виде дежави Чаушеског који излази пред демонстранте убијеђен да ће им једним говором све разјаснити, а потом бјежи у паници кад чује повике.

Лукашенко не бјежи, и запањујуће је миран. Ко не гледа кроз идеолошке наочари евроманијака, може видјети владара који иде пред народ, а не пред групе које му је претходно исфилтрирала државна безбједност, како би се послала угодна слика како је све у реду.

И пријетио је у медијима Батка како је добар дио њих вишак у тим фабрикама, те да могу лагано на улицу, ако им се не свиђа. И поручивао људима да размишљају својом главом, а не ајфоном. Одлична метафора, али…

Шта ако против њега нису урбани нељебовићи који свијет посматрају кроз апликације друштвених мрежа, већ радници творница којима је неко рекао да више нема клацкања између запада и истока, а да је за редовност њиховог личног дохотка боље да не изгубе руско тржиште?