Шта пише у аутопсијском извјештају о Сребреници?

Недавно је објављен аутопсијски извјештај хашког трибунала о Сребреници, на српском језику.

Пише: Стефан Каргановић (ИП "Сребреница")

Аутопсијски извештаји су главна и уједно најслабија карика у доказном материјалу у вези са догађајима у Сребреници у јулу 1995. године. Без адекватних форензичких доказа да је у Сребреници било стрељано 8,000 ратних заробљеника, званична прича је лишена своје главне материјалне потпоре.

У делу наше интернет презентације који је на енглеском језику читаоци ће наћи целокупну изворну документацију тужилаштва Хашког трибунала по овом питању.

Између 1996. и 2001. године форензички стручњаци Тужилаштва боравили су на ширем подручју Сребренице и ексхумирали су све масовне гробнице за које су сматрали да су у вези са погубљењима ратних заробљеника. Резултат њиховог рада је 3,568 аутопсијских извештаја неуједначеног професионалног квалитета. Пре свега, ту се само ради о 3,568 «случајева,» а не тела зато што се скоро половина тих аутопсијских извештаја односи на по неколико костију или фрагмената тела који не допуштају извлачење никаквих форензички значајних закључака. Али чак и са том оградом, јасно је да када су се 2001. године хашки форензичари, који су истраживали Сребреницу, спаковали и кренули кући они у свом досијеу нису имали ни половину од броја «случајева» који су били потребни да би теза о 8,000 жртава стрељања била научно поткрепљена и правно одржива.

Да подсетимо читаоце, хашки форензичари су тада предали «штафету» Институту за нестала лица БиХ Амора Машовића и Међународној комисији за нестала лица [ICMP] који су наставили са прекопавањем гробница. Међутим, у раду те две организације постоје битне разлике у односу на претходну активност стручњака Хашког тужилаштва. Пре свега, веома је битна – заправо кључна – појединост да гробница за које би се могло претпоставити да су у вези са стрељањем заробљеника практично више није ни било. Људских посмртних остатака преосталих из сукоба 1992. – 1995. било је, наравно, на претек, али они су највећим делом водили порекло од борбених дејстава везаних за пробој колоне 28. Дивизије Армије БиХ након пада Сребренице 11. јула, 1995.

Међутим, од 2002. године до данас то уопште није обесхрабрило две наведене организације (Институт за нестала лица БиХ и ICMP) да копају на јединим местима која су им преостала – путањом којом се колона пробијала под борбом – и да погинуле у оквиру тих легитимних борбених дејстава лажно приказују као жртве «стрељања,» па и «геноцида.»

Друга битна појединост је да се, за разлику од хашких стручњака, експерти ове две организације не баве састављањем аутопсијских извештаја, већ само пишу «потврде о смрти». Разлика је, опет, кључна. Аутопсијски извештај, ма колико дефектан био (а ми смо извештаје хашких стручњака критиковали за безброј недостатака, па смо их зато и поставили на нашу интернет презентацију да би свако могао да се увери колико су у целини професионално мањкави) ипак садржи низ корисних података о стању посмртних остатака, као и о начину, околностима и времену смрти, што је са становишта правилно вођене криминалистичке истраге од изузетног значаја. Потврда о смрти, с друге стране, представља пуку констатацију да је неко мртав која је лишена сваког форензичког контекста па је зато неупотребљива као доказ за импутирање кривичне одговорности. Она може да послужи породици покојника за обављање неких приватних административних радњи, али ништа више од тога.

Mutatis mutandis, то исто – неупотребљивост као доказ у кривичном процесу – односи се и на ДНК упаривања која се обављају у тајанственим лабораторијама ICMP у Тузли. Мада се ови резултати лажно приказују као примена последње речи научне технологије на расветљавање злочина у Сребреници, ствар стоји много прозаичније. ДНК упаривања потпуно су ирелевантна за решавање питања које је једино битно, а то је питање кривичне одговорности. За утврђивање кривичне одговорности неопходни су поуздани докази о начину и времену смрти. За разлику од традиционалног метода прописно састављених аутопсијских извештаја, на питања те врсте ДНК анализа нема никакав одговор.

Аутопсијски извештаји које доносимо у продужетку превод су на српски једног репрезентативног дела материјала форензичких стручњака Хашког тужилаштва који је у енглеском делу наше интернет презентације постављен у целини. Овај материјал односи се на садржај масовних гробница Глогова, Хоџићи цеста, Коњевић Поље, Козлук, Нова касаба, Равнице и Зелени Јадар. Али чак и у овако скраћеној верзији наведеног материјала пада у очи неколико важних појединости које су карактеристичне за целину.

Пре свега, то је – са становишта вођења прописне криминалистичке истраге и изрицања кредибилних судских пресуда – врло битна чињеница да у великом броју тих извештаја, у рубрици «узрок смрти» која се налази на крају, стоји да је одговор на то питање «непознат» или «неутврђен.» Како се могу извлачити закључци о нечијој кривици у случајевима где је тај кључни елеменат неразјашњен? Да би читаоцима помогли да овај податак лакше уоче, ми смо га свуда где се појављује истакли тако што смо га обележили посебном бојом.

Пажљиво ишчитавање ових извештаја пружиће не само стручном него сваком разумном читаоцу низ интересантних увида који, како би се то на енглеском рекло, «speak volumes» (много тога говоре) о томе шта се у Сребреници стварно догодило. Да истакнемо само једну заиста важну појединост. Из великог броја аутопсијских извештаја хашких стручњака јасно је да су појединци на које се односе морали погинути од шрапнела, гранате и других врста пројектила који су катактеристични за борбена дејства, али се уопште не користе у стрељању. Ту такође има јасних доказа о коришћењу «high velocity» пројектила (пројектила велике брзине) за које смо у нашој монографији «Деконструкција једног виртуелног геноцида» аналитички доказали да може само да се односи на гранате које испаљују артиљеријска оруђа, као што је топ Прага, који је био широко коришћен против живе силе током сукоба у Босни али који се такође не користи приликом стрељања. Ево примера једног таквог аутопсијског извештаја чиме је, барем у том случају, могућност стрељања ратног заробљеника апсолутно искључена:

Masovna grobnica: Ravnice
ERN X0123882
Case No: RV02 164B
Uzrok smrti:
Višestruke povrede metkom velike energije (brzine).

Да будемо потпуно фер, као што ми увек јесмо, значајан број аутопсијских извештаја садржи и белешку „лигатура.“ То значи да је та особа у тренутку смрти била везана, што повлачи закључак да највероватније јесте била стрељана као ратни заробљеник. Ми то уопште не негирамо. Али са становишта вођења кредибилног истражног поступка и правилног тумачења ексхумираних података важно је истаћи разноврсност стања у којима су, по овим аутопсијским извештајима, посмртни остаци били пронађени. Неки имају образац рањавања од метка, неки од артиљеријских оруђа, за многе узрок смрти није могао бити утврђен док су многи нађени са лигатурама, што јасно указује на стрељање.

Да су све особе у овим гробницама биле стрељане, као што се у званичној верзији догађаја тврди, или да је бар велика већина то била, стање нађених посмртних остатака највећим делом пружало би хомогену слику а преовлађујући образац рањавања био би у складу са теоријом о стрељању. Очигледно је да то овде није случај.

Чињеница да то није случај неуклопива је у званичну причу. То значи да се нешто мора радикално изменити. Или се морају укинути неугодне чињенице, што после нашег ексклузивног објављивања овог форензичког материјала више никада неће бити могуће, или ће се морати преиначити неправилни закључци о правом значењу ових доказа. Ти нетачни и пропагандно обојени закључци били су изведени под утицајем политике, а то је могло да прође само док овај материјал није био доступан јавности.

На жалост поборника неодрживе званичне конструкције о догађајима у Сребреници, она прва могућност за њих више не постоји. Они су сада ти који ће морати – да се изразимо незаборавним речима госпође Наташе Кандић – да се „суоче са чињеницама“, или ће бити присиљени да се помире са неславним урушавањем њихове приче, што се неумитно одвија у сваком случају.