Шта нам говори случај "рата на Змијском острву"?

Повлачење Руса са Змијског острва је савршен примјер као језгровита студија случаја ширег рата, логика које су у игри и различитих тактичко-техничких (не)могућности ангажованих страна.

понедељак, 4 јула, 2022 / 15:38

Пише Роман Ф

Као што сте вероватно сви који макар површно пратите сукоб чули, 29. јуна Руси су напустили Змијско острво које је де факто постало ничија земља. Прво ваља истаћи да је острво заправо мисномер који може да наведе на закључак да се ради о некаквој површини јер се заправо типолошки и правно-формално ради о хриди, дакле о мало већој стени од 15 хектара, а не правом острву.

То је битно јер се ради о врло скученом месту на коме физички нема простора за дисперзију војних ефектива, а како се ради и вулканској стени, нема ни земљишта у које би се могло укопавати ради заштите. Једино да се изграде армирано-бетонске структуре, за шта нема услова у сред ратних дејстава. Отуда практично шта год да се тамо дислоцира је неминовно угрожено артиљеријским или ваздушним ударима.Од првог дана рата када су Руси заузели Змијску хрид, она је Украјинцима трн у оку.

Многи аналитичари држе да је она од високе стратешке важности, међутим то није сасвим истина, или боље рећи то је условна истина. Као што Саладин вели у Небеском краљевству на питање о вредности Јерусалима "Не значи ништа, и значи све". У мирнодопским условима је од високе важности јер контролише главну поморску линију од Одесе ка Константинопољу која пролази поред, али је значајна и због правних питања подморја богатог гасом, а поготову ради успостављања радара и сензора за надгледање ширег комшилука, што ће Русима бити јако згодно после рата гледе Румуније и Бугарске.

То је у миру. У рату, из горенаведених разлога, не вреди много јер шта год да је на њему ризикује готово извесно уништење. То није рецимо Вис на коме је било могуће подићи полетно-слетну писту, луку, бункере који покривају све правце артиљеријом и складишта за бројни гарнизон у случају изолације.Међутим након пропагадног мита о јуначкој одбрани гарнизона који се борио против надмоћне руске морнарице до последњег, хрид је постала фокална тачка украјинских ратних напора. Након потапања Москве која је пружала ваздушну заштиту дугачког домета почетком маја су (гласине веле да је операција била планирана од стране Британаца) почетком маја су Украјинци кренули у свеобухватну операцију одсецања острва ради поновног заузимања.

Користећи недостатак Москве, Бајрактари украјинске морнарице су се разлетели и потопили неколико мањих руских пловила која су снабдевала гарнизон, док су авиони, након уништавања једног ПВО система Тор који је био на хриди као непосредна одбрана, који је изгледа остао без муниције, и другог током истовара на молу, извели низ ваздушних удара у циљу омекшавања одбране. Пар дана касније, 7. маја спроведена је цвеобухватна поморско-ваздушна операција у циљу заузимања на препад, што се међутим завршило дебаклом.

Руси су јасно схватили о чему се ради и спремили су контра-мере. Изгледа да је привремено део гарнизона био евакуисан, специјалне снаге црноморске флоте које су остале су иницијално одбиле десант својих украјинских парњака након чега су уследили ваздушни напади који су уништили неколико украјинских десантних чамаца, хеликоптера, авиона и дронова. Украјинци су изгубили преко тридесет командоса, мада су и Руси имали губитак када је један њихов хеликоптер погођен ракетом испаљеном из Бајрактара у тренутку искрцавања појачања.

Након тога Руси су вратили цео гарнизон и додатно га појачали ПВО средствима, поправили уништене објекте и извукли потопљене чамце поред острва, а Украјинци су наредних месец и по провели лижући ране и смишљајући нове приступе.

Потом су од половине јуна поново кренули у офанзиву. Прво је 17. противбродским ракетама Харпун донираним од стране Данске (мада лично подозревам да су те ракете већ одавно у Украјини и не бих искључио да је управо њима, а не украјинским Нептуном Москва и потопљена) потопљен реморкер који је вршио снабдевање гарнизона, да би 20. уследио масован напад дроновима и шареноликим артиљеријско-ракетним арсеналом-од самоходки до Точке У. Напад је очигледно поново био очекиван и оборено је скоро све што је испаљено тог дана. Међутим Украјинци су наставили темпо, укључујући све више и далекометну артиљерију која дејствује са крајњег домета јер руски ПВО системи могу да са солидним степеном ефикасности пресрећу тактичке балистичке пројектиле и ВБРове великог калибра, али не могу артиљеријске гранате. Једини систем на свету који то може је израелски Iron Dome, али он и није класичан ПВО, већ је наменски конструисан управо за ту намену.

Артиљеријско-ракетни удари навођени дроновима и сателитима су се појачавали, један Панцир је изгубљен, снабдевање је било отежано и несигурно и Руси су донели одлуку да не ризикују даље губитке у људству и техници, већ да напусте острво. Битно је напоменути да иако Бајрактар има теоријски домет камере од око 70км, што значи да може да осматра и наводи артиљерију са безбедне удаљености, изван домета трупне ПВО, НАТО извиђачка авијација, авакси и дронови који оперишу из румунског и међународног ваздушног простора употпуњују обавештајну слику у реалном времену и имају капацитет локалног надзора који Руси не могу да парирају.

Одлука је била сасвим разумна јер се боравком тамо ништа битно није добијало, а могло је само да се изгуби. Украјинци су повлачење прославили на сва звона као велику победу, међутим како је то својевремено приметио Лавров "Украјинци добијају битке у пропагандном рату, нека их, ми добијамо на терену". Изгледа да је импулс био да одмах искрцају свој десант и пободу заставу, што би било наравно праћено медијским фанфарама, међутим неке хладније главе су превагнуле, јер скоро исто оно што су Украјинци радили руском гарнизону, сада би могло да се ради њима са друге стране. Уместо тога су детињасто Бајрактарима гађали напуштене руске објекте и опрему-жали боже утрошених ракета. Другим речима нису добили ништа, а Руси нису изгубили ништа.

Ту међутим долази до тешке свињарије руског Министарства одбране, које уместо да просто каже како ствари стоје, да нема потребе да се жртвују људи зарад мерења дужине спловила са Кијевом, издаје тотално идиотско саопштење у којем повлачење објашњавају "испуњеном мисијом" и "чином добре воље", успевајући да искомбинују просеравање којим су правдали сопствено повлачење са кијевског правца са украјинским небулозама о напуштеним гарнизонима у Мариупољу и Северодоњецку које су жртвовали због суманутости. Наравно да су Руси полудели од таквог просеравања, но то говори колико је руски естаблишмент невичан пропаганди и неповезан чак и са сопственим јавним мњењем. Прилично налик на ЈНА и ВЈ деведесетих.

Да ли су Руси могли да ураде нешто да спрече овакав развој догађаја? У теорији да-могли су да сконцентришу своје релативно малобројне ударне дронове да патролирају над пошумљеним обалним појасом Буџака (адекватно названа област између делте Дунава на западу и Одесе на истоку) и лове сваку артиљеријску батерију коју уоче, да држе сталне патроле ловаца у ваздуху изнад Змијског острва и генерално делују проактивно у сузбијању украјнских накана. Део тога су и у радили, најмање једна артиљеријска батерија је уништена, а након ове рунде напада поново је гађан оближњи аеродром са кога су Украјинци оперисали, уништен је неколико Бајрактара и неки командни центри, али то је све post factum, што указује да Руси знају генерално шта је где, али да им то није високо на листи приоритетних мета. Апсолутну, континуирану контролу би пак било тешко успоставити, НАТО то није успео над КиМ 1999. ни са знатно већим потенцијалима, и Руси се ту ни не труде. Употреба борбене авијације не би била без ризика јер Украјинци имају један пук С-300 у околини Одесе који би могао да прави проблем и изазове губитке, а чија би неутрализације одвукла огреничене ресурсе и захтевала време. Понављам, када су већ капацитети ограничени, то је рационално, јер је фокус рата у Донбасу, а не у Буџаку.

Са друге стране, а сасвим ускладу са Лавровљевом опаском, Украјинци се готово ни не труде да остваре неки реалан војни успех тамо где се одлучује рат, углавном зато што не могу све и да хоће, већ се фокусирају на симболичне "победе" које могу да пласирају страним медијима ради обезбеђивања несметаног дотока оружја и новца.Проблем режима у Кијеву је што је западна јавност памћења златне рибице и циклуси вести имају своју добро утврђену динамику. Сваког чуда за три дана, а без константне тензије у медијима шансе за обезбеђивање тог оружја и новца, без којег не само да не могу да воде рат, него не могу ни да функционишу као држава на елементарном нивоу, брзо копне. Свако ко је радио као ПР или у маркетингу зна колико је тешко одржавати сталну пажњу циљне публике на дуге стазе.Отуда су украјинске медијско-војне операције предвидљиве као сат-иду циклично на сваких 2-3 недеље са помпезним најавама великих офанзива које утихну пре него што су се и развиле, и разноразним конструисаним "окупаторским злочинима" који иду 2-3 дана након што њихова непочинства почну да цуре у јавност, обично преко алтер-медија, као релативизујућа покривалица.Тако да је логика вођења рата двеју (или више) страна сасвим опречна, отуда и сасвим опречни приоритети и интерпретације догађаја.