Шта кажу Дугинови Евроазијци за нову руску владу: Умјерени оптимизам, јер нема либерала

Након избора нове руске владе на челу са Михаилом Мишусткином, преносимо оцјену Међународног "Евроазијског покрета", са сајта који објављује ставове блиске геополитичару Александру Дугину.

четвртак, јануар 23, 2020 / 12:02

Састав нове владе, под Михаилом Мишустином, изазива умјерени оптимизам.

Сам Мишустин је готово непознат, а његов успјех у прикупљању пореза може га учинити популарним код власти, али тешко код народа, од кога је порез и прикупљао. У Јеванђељу се сакупљачи давања (пореза у корист Царства) назвају "сакупљачи пореза" и сматрани су најгаднијим људима, које су сви мрзили и презирали, али којих су се истовремено и плашили.

Можда ће Мишустин новом улогом коју је добио промијенити овај имиџ, ако више не говори о порезима, а њихово прикупљање препусти неком другом. Довољно их је већ прикупио. У историји Русије, покушаји да се порезници строго обрачунају са пореским обвезницима, увијек су се завршавали катастрофом – бјекство од неправедних и сувишних наплата, за руског човјека је била нека врста компензације за покорност. То треба имати у виду.

Још је двосмисленија "дигитализација", која, иако модеран тренд, представља кретање ка дехуманизацији друштва и крајње је опасна. Уз сву привидну рационалност неуронских мрежа, вјештачке интелигенције и универзалне електронске контроле – ово је директан пут до понора и последња стратегија Антихриста. Тешко да комбинација "порезника" са "дигиталцем" испуњава очекивања конзервативаца, али ћемо покушати да не обраћамо пажњу на ове досадне детаље у вези ликом Мишустина и пружићемо му шансу.

Уопште узев, умјерени оптимизам је узрокован одсуством отворених либерала у Мишустиновој влади, који би сваког, без изузетка, удаљили од себе. Поред релативног либерала Антона Силуанова, који је задржао функцију министра финансија, али је лишен функције потпредсједника владе, може се рећи да је либерални блок у влади растурен – о њему су са таквим гњевом говорили родољуби, како десни, тако и лијеви. Хтјели бисмо да се надамо да је либерални блок коначно отишао у историјски заборав, на челу са главним номиналним либералом, Дмитријем Медведевим.

У сваком случају, сви остали, изазивају или симпатије или неутрални став и представљају технички тим умјерено патриотских званичника, оданих предсједнику Владимиру Путину и његовом политичком систему, спремни да рутински спроводе посао одржавања статуса куо. Према једној верзији, Путин је замијенио представнике економског, социјалног и културног блока, због незадовољства њима и због неиспуњавања његових упутстава… То је могуће, али, наравно да је ствар много дубља и да без епистемолошке јасноће и јасног светоназора у вези са курсом Русије у будућности, без идентитета и историјске сврхе, ништа се у овоме не може постићи дефиницијом. Али, то није питање за чланове владе – нити за бивше, нити за садашње. Међутим, очигледно би требало да прође још неко вријеме (у Русији вријеме има неки посебан ток) да би ово постало очигледно и прилично хитно. То још увијек није случај, али добро је да Путин нејасно осјећа неку нелагоду у овој области – зато је и замијенио овај (либерални) блок. И то не да је због доброг, него због лошег. Надамо се да ће – можда и случајно – нешто испасти (опет, у Русији је све непредвидиво).

Изузетну радост у евроазијским и патриотским круговима изазвао је останак у влади таквих стабилних фигура савремене руске државности, какви су Сергеј Шојгу и Сергеј Лавров, као и других безбједњака. Спољна политика и војска – најмоћнији су апсекти Путиновог курса и извор његове легитимности. Њихово останак у влади је оправдан, разуман и предиван.

Оптимизам доноси и фигура новог министра културе, Олге Љубимове, која долази из интелектуалне московске породице. Пријатно је када културу представља паметна, добро васпитана и лијепа жена (а, не неодговорни ћелави лихвар као код Јељцина).

Остали се, углавном, још увијек нису посебно показивали јавно (сматраћемо да је одлазак клана и разних клановских шема у сјенци ствар прошлости и да је то превазиђено), те значи да постоји нада да нас ови нови барем неће разочарати.

Министарство за Сјеверни Кавказ је укинуто. Кавказ и његови бројни народи и традиционалне етничке групе су наши. Али, сви који се стварно баве Кавказом, живе тамо или ће живјети – боље је да се држе даље од искушења у корупцији, клановима и непотизму. И, све ће бити у реду.

Истовремено је, наравно, потребно посветити посебну пажњу питањима међуетничких односа, склада, развоја језика, културе и традиције бројних народа и етничких група у Русији, не само на Кавказу – о чему је предсједник већ посебно говорио. Остаје нада да ће нова влада донијети нешто живо и смислено (а не оно од раније) и да ће проблемима руских народа приступити префињено, паметно и са љубављу.

У Влади не само да нема либерала, него и неких других из државне службе, као што су Дмитриј Козак и "гвоздена чизма царства” – Михаил Бабич, како су га прозвали, након што је разбио корупцијска гнезда у оквиру руско-бјелоруске заједничке савезне државе, а требало је да буде Министар за економски развој. Њих тамо нема, јер ће обојица прећи у предсједничку администрацију и тамо се бавити питањима евроазијских интеграција, што је охрабрујуће, с обзиром на доследност, упорност и одлучност ових представника личне страже предсједника Путина.

Тако да, састав нове владе, која је вјероватно прелазна, са двије најјаче фигуре пребачене на ниво евроазијских интеграција, посредно потврђују нашу верзију о томе да су сви тренутни политички и државни преображај усмјерени на један главни циљ – стварање нове савезне државе.

Срећу и успјех у раду новој управи, са жељом да уче на грешкама својих претходника, а не на сопственим.

Међународни «Евроазијски покрет»

https://www.geopolitica.ru/sr/article/vlada-umerenog-optimizma



Оставите одговор