Шта је упловило Спа Портом?

Пошто је Спа Порт институционална ствар, која се појављује једном годишње у нашем граду, а има намјеру да буде бијенале, заслужује и да њихов прес рилиз (није сељачки написати овако) буде објављен у цјелости.

Изненађује сама чињеница, да се не препознаје битност оваквог догађаја, као што и већина људи не зна да Бања Лука нема везе ни са "бањом", ни са "луком". "Бања" је француска ријеч која се проширила из Србије, јер су Французи ишли у њихове чувене бање. У овом случају ради се о старосрпском придјеву "бань" или данашњи "бањ", што би додатно преведено на новосрпски значило "бански". Придјев "бања" је женски род (са постакценатском дужином на посљедње -а) и значио би "банска".

Исто тако ни саставак "лука" нема везе са пристаништем. Лука је такође архаична ријеч за поље крај воде, или погодно мјесто да се подигне насеље. То значење лежи и у топонимима као што су Лукавица, Луке, Лукавац, Лушци Паланка, Оштра Лука и слично. У потпуном тумачењу имена главног града Републике Српске, долазимо до сазнања да није у питању бањско љечилиште са пристаништем, већ да се ради о Банском Граду.

Камена зграда је намијењена за изложбу Спа Порта, и они намјеравају да и за наредне двије године, на највишем нивоу и на истом мјесту, приреде још једну овакву изложбу

Већ стотинама година, а биће их више од 500, Бања Лука је носила титулу сједишта бановине. Испрва се, додуше, звала Врбаски Град и оригиналне рушевине овог здања се дају видјети на запуштеном ушћу Црквене. Исто тако ту је и стара "камена зграда", са изванредно очуваним графитима аустроугарских војника; из свих крајева царевине, која би данас највише наличила на Европску унију. Тај објекат је и намијењен за изложбу Спа Порта, и они намјеравају да и за двије године, на највишем нивоу и на истом мјесту, приреде још једну овакву изложбу.

У граду чије име није полусложеница, већ се састоји од два саставка који се оба мијењају кроз падеже, тако да се каже Бања Лука, Бањој Луци, Бање Луке… могуће је да осване једна изложба домаћег и интернационалног садржаја. Такву ћемо тешко срести у овом комаду свијета, као што нам је и тешко запамтити да се не може писати "Бањалука". Није исти систем као код Херцег Новог, града побратима по другој титули и стварној луци.

Поступак којим се та сложеница простим калкирањем преведе у енглески језик, свакако даје потпуни парадокс. Он ни не намјерава да изневјери "хоризонт очекивања", већ најбоље осликава увријежене радње у нашој култури; као и што нико више не увиђа да Бањој Луци требају пројекти од високе продукцијске вриједности, и да је крајње непотребно да се толике паре расипају на "завичајне колоније". Ми имамо шта да понудимо, само да се још министарство просвјете (и културе) сјети правописа по којем нешто што је наша влада (Републике Српске) финансирала, мора имати и клаузулу у уговорима које потписује, а то је да медијска галантерија обавезно треба имати натписе И на ћирилици. Рецимо као ова наша верзија званичног знака. Није уопште тешко.

Тада ћемо сазнати зашто је некад било битно бити, Бански Град.

СПАПОРТ БИЈЕНАЛЕ 2009/2010

Бања Лука, Република Српска, Босна и Херцеговина
20. октобра – 15. новембра, 2009. године

Кустосице: Ивана Баго и Антониа Мајача
Институт за трајање, мјесто и варијабле (ДеЛВе)

Организатор:
Проток – Центар за визуелне комуникације
Веселина Маслеше 1/11, Бања Лука, БХ
www.проток.орг

Међународна годишња изложба СпаПорт је манифестација чији смисао је да комуницира, започне дијалог и размјену, те да представи радове који интензивно преговарају са простором Бања Луке и свим његовим импликацијама.

Међународна годишња изложба СпаПорт представља нови модел организовања и дјеловања у култури.

Међународна годишња изложба СпаПорт, између осталог, треба да препознаје, артикулише, подржава и продукцијски, организационо и стручно стимулише нове појаве и потребе у савременом стваралаштву, као и да образује младе ствараоце и потенцијалну публику.

Ко-кустоси изложбе "1. поглавља" пројекта:

Анселм Франке, Вит Хaврáнек & Збынěk Баладрáн, Ана Јаневски, Ерден Косова, Нина Мöнтман, Јелена Весић
Умјетници и пројекти:

Зиад Антар, Јане Цаловски, Либиа Кастро и Óлафур Óлафсон, Иван Грубанов, Николина ван Харскамп (у сарадњи са Тијсом Гадиотом), Драган Николић, Славен Тољ, Лиу Веи, Џуди Вертхеин (према приједлогу Иване Баго и Антоние Мајаче), Флориан Шнајдер, Еyал Ваинзман (према приједлогу Анселма Франкеа); Архива самоменаџмента (The Archive of Self-Management према приједлогу Вита Хаврáнека и Збынěка Баладрáна); Јаел Бартана, Данило Киш, Артур Жмијевски, Желимир Жилник (према приједлогу Ане Јаневски); А.Ц.А.Б, Ронен Еиделман, Аyдан Муртезаоглу (према приједлогу Ердена Косове); Јаел Бартана, Есра Ерсен, Шариф Вакед (према приједлогу Нине Мöнтман); Луц Бекер, Цхто Делат/Шта радити? (према приједлогу Јелене Весић)
………………………………………………………………………………………………………………….
Наслов дугорочног и комплексног пројекта Гдје се све тек треба догодити / Where Everything Is Yet To Happen (WEIYTH) – који започиње у склопу изложбе СПАПОРТ у Бањој Луци, Босна и Херцеговина – садржи референце на трајање, мјесто и варијабле очекиваног догађаја. Ти „несигурни" параметри смјештени су у процјепу између прошлости која не нуди (или у најбољем случају замућује поглед на) догађај којем бисмо се, Бадиоуовим рјечником речено, обавезали на вјерност и будућности од које се "очекује" управо то – "чудо" догађаја. Иако Босна и Херцеговина представља оквир и полазиште пројекта – са својим непрекидним стањем политичке „привремености", узроковане још увијек неразријешеним етничким тензијама и ратним траумама, непостојањем консензуса око темељне геополитичке ‘конституције’ земље, непрекинутим протекторатом ‘међународне заједнице’, итд. – мјесто "ишчекивања" нипошто није само БиХ или регија. Управо супротно, намјера је пројекта субвертирати поглед на БиХ и Балкан као антитетичку периферију Еуропе и не пристати на њихову егзотизацију као симбола ‘простора конфликта’. Умјесто тога, БиХ се успоставља као упориште погледа, огледало које изокреће перспективу и одражава ургентност питања будућности, заједнице и ко-егзистенције мимо превладавајућих модела етнополитике и нације-државе, како у ‘транзицијским’, тако и у западњачким, ‘напредним’ неолибералним демократијама.

Прво поглавље пројекта, изложба „Можеш ли говорити о томе? -Да, могу", реферира се на Агамбенов есеј „О Потенцијалности" који започиње парафразом увода у поему Реквијем Ане Акматове. У њему пјесникиња описује како јој је, док је стајала у реду испред лењинградског затвора током Стаљинових чистки, чекајући вијести о свом заточеном сину, приступила непозната жена и упитала је може ли „описати" шта се око њих догађа. На захтјев да се артикулира ужас који их у том тренутку окружује, пјесникиња одговара потврдно. Како Агамбен наглашава, "могу" овдје не значи увјерење у посједовање одређених способности које гарантују успјешно описивање неописивог, већ једно радикално прихватање искуства потенцијалности, које је, упркос несигурности у одређену способност, „апослутно обавезујуће".

Присвајањем овога питања као и експлицитно потврдног одговора на њега, прво поглавље пројекта ГССТТД (WEIYTH) начин је отварања простора потенцијалности, оног у којем се успоставља могућност за „говор", али и одбијање да се говори – прије свега, постављањем темељног питања: о чему умјетност може, а затим и мора, говорити у комплексним политичким срединама – у овом случају на простору Републике Српске, у Босни и Херцеговини – а, да притом на задобије форму тек још једног, пост/пре-емергенцy бијенала?

Одговор на то питање у контексту ове изложбе произишао је на темељу кустоског „саучесништва": укључивањем групе ко-кустоса, иницијална су полазишта пројекта додатно развијена, наглашена или доведена у питање, развивши се у полифону структуру која отвара простор новим упориштима за даљњи развој пројекта ГССТТД, који је и сам у непрекидном стању постајања.

Изложба "Можеш ли говорити о томе? -Да, могу" представља разраду неких од тема и момената који су настајали поступно, кроз вишесмјерну комуникацију, којом је оснажен њен „дијагностичко-аналитички" капацитет, те којим настаје својеврсни тхесаурус пројекта који отвара низ појмова и тема, попут питања саучесништва, колаборације, заједничке кривице, политике језика, припадања, културализације политике, потенцијала не-есенцијалистичких промишљања заједнице, те коначно, одважности говора као облика политичког.

Изложбу прати публикација с прилозима умјетника, кустосица и ко-кустоса/ица.
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Дан отварања изложбе*:
УТОРАК, 20. октобар 2009. у 20.00
16.00 Разговор с кустосима/ицама (Ивана Баго и Антониа Мајача, Вíт Хаврáнек, Ана Јаневски, Анселм Франке и Јелена Весић)
20.00 Формално отварање изложбе
Бања Лука, Кастел / Камена зграда/
Изложбене локације: Галерија Терзић | Салон Музеја савремене умјетности | Камена зграда – Кастел | Јавни простор
*На дан отварања, у уторак 20. октобра, изложба ће се моћи погледати од 15.00 – 23.00х
Изложба је отворена до 15. новембра, УТО – СУБ од 10 – 18 часова

Молба:

Латинична саопштења више не објављујемо. Без љутње, желимо у пракси да видимо равноправност писама.

Фронтал.РС