dysko
Шта је труло у иницијативи европској, а шта тек смрди у изјави декларативној?!
Пише: Енсар Згодић БиХ је очито исцрпила све своје шансе за улазак у ЕУ у ери двопартијске владавине политичких преваратана – социјалдемократа и конзервативаца, па ће наредну шансу морати да тражи са новим политичким снагама, али не прије него се и на политичком небу наше земље појаве потпуно нове партије, са потпуно новом политичком филозофијом, […]
Пише: Енсар Згодић
БиХ је очито исцрпила све своје шансе за улазак у ЕУ у ери двопартијске владавине политичких преваратана – социјалдемократа и конзервативаца, па ће наредну шансу морати да тражи са новим политичким снагама, али не прије него се и на политичком небу наше земље појаве потпуно нове партије, са потпуно новом политичком филозофијом, која полако али сигурно замјењује оне старе пропале политике у Европи, што сада глуме спаситеље испружене руке на Балкану, покушавајући да се за себе уграбе који спољнополитички поенчић у ери хладног рата против Русије, увођења антитерористичке диктатуре полиције и банака, сукоба у Украјини и све већом могућношћу избијања грађанског рата слабијег интензитета у земљама западне Европе.
Још један шоу за љубитеље лошег инфотаинмента, дошао је након фамозне британско-њемачке иницијативе, односно иницијативе ЕУ за нови приступ евроинтеграцији БиХ, којег је иницирала иначе Хрватска заједно са Словенијом најприје, овога пута у виду заједничке изјаве о европској опредјељености и неопходним реформама БиХ на путу ка Европској унији, коју је донијело трочлано Предсједништво БиХ.
Препуна општих мјеста, декларативне слаткорјечивости, свагдашњих дневнополитичких мантрарија, изјава Предсједништва, и то, пази сад, у име нижих нивоа власти које, за разлику од Предсједништва имају уставне надлежности и капацитете да се баве оним о чему се говори – економским реформама, запошљавањем, механизмом координације, мјерама за изградњу функционалне тржишне економије, као да је писана негдје деведесетих година прошлог вијека, у вријеме када ЕУ тек почиње да диктира услове некој бившој чланици Варшавског пакта.
Поставља се питање гдје смо били и шта смо радили ми и ЕУ до сада, на њиховом путу?
Са мање услова него икад
Предуго све ово траје, рекла би једна пјесма. Када се погледа уназад, није тешко сјетити се колико је услова у разним фазама било, због чијег смо неиспуњавања губили године. Данас, пак довољна је само изјава, декларативно опредијељење и ЕУ ће бити задовољна.
Није ваљда да никоме не смрди ништа овдје?!
„Тајмлајн“ званичних и уговорних односа ЕУ и БиХ, показује да они озбиљније почињу да се развијају практично од 1997. године када Вијеће министара ЕУ доноси услове за развој билатералних односа са БиХ, и трају до 2008. године, до потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању, након чега „тимелине“ стаје.
У међувремену, усвојена је 2002. године Заједничка мјера којом се именује Специјални представник ЕУ (ЕУСР) и покреће ЕУ полицијска мисија (ЕУПМ).
У децембру исте године Европска комисија саопштила је да су смјернице Мапе пута о приближавању Европској унији углавном испуњене.
Идуће, 2003. године, десио се Самит ЕУ у Солуну, са којег је поручено да су нам „врата отворена“ идентично скоро као и са десет година касније, 2013. године одржаног на Самиту ЕУ у Виљнусу.
Сјетимо се, након потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању, наредне године Европски суд за људска права донио је пресуду у предмету „Сејдић и Финци против БиХ“, а провођење те пресуде постао је један од кључних услова за стицање статуса кандидата за чланство у ЕУ.
Исход је, вјероватно познат и птицама на грани. Пресуда није проведена, а ми смо поново изгубили године. Сада, када је ЕУ коначно свјесна свих својих неуспјешних политика условљавања према БиХ, а за коју се унапријед знало да је неће моћи испунити због везивања провођења пресуде са рјешавањем тзв. хрватског питања у БиХ, одједном се појављују британски и њемачки министри спољних послова, са мање услова из ЕУ него икад, одједном оптимистични, широм пружених руку.
Сада траже само изјаву, декларативно опредјељење, а о условима о којима су годинама тупили, за сада нема ни ријечи. Када им неко спомене промјену Устава, као на примјер британском амбасадору у БиХ Едварду Фергусону, а на чему је иначе званична политика ЕУ деценијама инсистирала, као да га нешто уједе, па брже-боље промијени причу о запошљавању, запошљавању и само запошљавању.
Није да не смрди баш.
Почетак краја традиционалних партија
У ЕУ наравно не цвјетају руже. Економске су пред увенућем, али и политичке више не цвјетају оним традиционалним цватом – мало хришћански конзервативци, мало социјалдемократи, евентуално по мало либерали или зелени.
Традиционални политички, практично двопартијски систем подјеле власти, практично се урушава, и тај тренд могао се назријети још од избора за Европски парламент 2010. године када су социјалдемократи десетковани, док је на евроизборима 2014. године сваком пажљивијем посматрачу европских политичких прилика било јасно да ће политичке промјене у виду јачања радикалне љевице и радикалне деснице, те многих алтернативних евроскептичних, антиглобалистичких партија, које не могу тако лако да се сврстају у неки оквирни политички спектар, доћи брже до опипљивијег резултата, или до власти на националном нивоу, него је очекивала већина јавности, и то се наравно већ дешава побједом патије Сириза у Грчкој, а ускоро и са партијом Подемос у Шпанији и врло вјероватно када Марин ле Пен, која је поздравила избор грчких бирача, постане будућа предсједница Француске.
На сцени је почетак историјске алијансе радикално лијевих и радикално десних странака у Европи, јер се слажу у кључним питањима око будућности ЕУ. И један и други блок су против дикататуре надрдржавне администрације, против монопола банака и корпорација, против уништавања националних држава и култура, јавног сектора и социјалне државе, те против учешћа у самоубилачким ратовима у које их гурају САД и они који владају том државом.
Све ја мање и декларативне опредијељености и доброг расположења према идеји ЕУ, као бирокатском, технократском мастодонту, отуђеном центру моћи, и код нових политичара и уопште код бирача у земљама ЕУ, па зашто сада ту декларативну опредијељеност ЕУ тражи од политичара у БиХ, као да је до сада нису имали, као да декларативна опредијељеност и није једино што су могли да добију од политичара који су у протеклом периоду били на власти у БиХ, својих добрих другара за кафанским столовима широм БиХ, гдје су се одржавали разни, бити или бити договори, преговори, убјеђивања, условљавања.
Заправо, примјер Бугарске и Румуније, чији је улазак у чланство ЕУ практично искључиво политичка одлука, а не плод проведених реформи и испуњених стандарда на путу ка ЕУ, уз јасан сигнал ЕУ да је свјесна да су ранија условљавања према БиХ била узалудна, говори нам да јасно поставимо питање да ли нас ЕУ уопште жели у своје чланство, чим је допустила да једна земља под притиском, у то вријеме и још питај Бога колико времена неиспуњивих услова, иде крупним корацима уназад када су евроинтеграције у питању.
Сада забринута, Европа је ето крајем 2014. године понудила неку мимикрију у виду декларативне изјаве.
Без ЕУ и САД-а, у БиХ се након рата заиста није могло ништа урадити. Они су надзирали све реформе, сав сервилни капацитет домаћих политичара, посебно бошњачких и босанско-грађанских био им је неограничено на располагању да могу да ураде шта су хтјели.
ЕУ их је, истина, често критиковала, само их је увијек од кочничара и неодговорних политичара знала рециклирати у проевропске лидере који потписују изјаве и декларишу се пуних уста европских интеграција. Тако је и данас. Партнерски однос групација традиционалних европских партија уско сарађују са својим бх.иначицама кроз поменуте групације, као што је Европска народна партија (ЕПП).
Европска прича, колико год се крстила као нова иницијатива, очито се понавља, с тим што љествица иде све ниже, а то само по себи говори о томе колико је БиХ назадовала у процесу европских интеграција, захваљујући управо политици ЕУ у садејству са домаћим политичким фактором.
Јесу ли могли другачије, брже и боље, или пак нису хтјели, питање је у низу сумњичавих питања, а понудити одговоре на оваква питања у једном тексту било би превише претенциозно.
Како се каже: ПЕГИДА или ПЕГАДА?
Јасно је још једно. Терористички напади у Паризу, који су, по свему судећи, само још једна фалс флаг операција, отворили су Пандорину кутију.
Из ње излази све оно што је позитивна пропаганда ЕУ годинама гурала у страну, проглашавала минорним појавама, политички коректно осуђивала и слично.
Бијели Европљани, очито не би жељели да им се родне земље претворе у Блиски исток, неке друге земље Азије и Африке, можда Турску, премда свом досадашњем благостању могу захвалити управо томе што су њихове европске империје колонизовале и пљачкале неке од поменутих крајева свијета.
Бијели Европљани све више, уплашени за своје послове и начин живота, страхују да ће се једног дана пробудити у једног шеријатској Њемачкој, Француској, Белгији, шири се покрет ПЕГИДА против исламизације, али и покрет ПЕГАДА, против американизације Западне Европе.
Старе традиционалне политике Европе, оличене у конзервативним, демохришћанским партијама десног центра и социјалдемократима, лабуристима, брже него је ико могао очекивати, губе своје гласачко тијело у корист радикалније деснице и љевице, а бирачи су их прокужили као обичне преваранте без идеологије, у служби крупног капитала, банкарских мешетара и глобалних олигарха, а против социјалне државе и свега по чему је развијена Европа била позната.
Са друге стране, муслиманска популација у Европи, све више је на мети истрага, рација, хапшења, односно пробуђене полицијско-обавјештајне машинерије, која је кренула у свој рат против тероризма, онако како га представља свијету преко својих медија, па није тешко прогнозирати да ће јачати радикализам код муслимана, потпомогнут полицијском репресијом, друштвеном и медијском хајком сумњи на муслимане.
Шта је то „притужило“ министрима спољних послова, једном њемачком демохришћнину, и британском „Торијевцу толико па су тако отворене руке према БиХ, и њеним актуелним политичарима, садашњим и будућим потписницима изјаве Предсједништва БиХ, који су годинама чинили све да пропадну све досадашње иницијативе ЕУ.
Можда су у праву – нема друге прилике
Она ЕУ, какву видимо данас и какву смо виђали у протеклом периоду, те којој као, сви политички субјекти у БиХ, ионако декларативно све ове деценије теже, вјероватно неће постојати у овом облику, сигурно не са старим традиционалним, полако али сигурно умирућим партијама на власти за десет или двадесет година, када ми, ако икада дођемо на ред за чланство, односно ако све ово око евроинтеграција није само обично замајавање, држање на поводцу, игра по принципу топло-хладно.
Иницијатива и једна декларативна изјава, сада 2015. године, о опредјељењу за реформе и чланство ЕУ, заправо не може се другачије тумачити него као поражавајућа, након толико година интеграција, односно као могући алиби европских традиционалних политика да су учинили ето све, али да нису имали разумијевање са друге стране.
БиХ је очито исцрпила све своје шансе за улазак у ЕУ у ери двопартијске владавине политичких преваратана – социјалдемократа и конзервативаца, па ће наредну шансу морати да тражи са новим политичким снагама, али не прије него се и на политичком небу наше земље појаве потпуно нове партије, са потпуно новом политичком филозофијом, која полако али сигурно замјењује оне старе пропале политике у Европи, што сада глуме спаситеље испружене руке на Балкану, покушавајући да за себе уграбе који спољнополитички поенчић у ери економско-терористичког рата против Русије, увођења антитерористичке диктатуре полиције и банака, сукоба у Украјини и све већом могућношћу избијања грађанског рата слабијег интензитета у земљама западне Европе.
Међутим, како се ЕУ сада већ озбиљно „о себи забавила“, прошлогодишња изјава Жан Клод Јункера, предсједника Европске комисије да ЕУ не планира проширење у наредних 5 година, чини се данас преоптимистичном прогнозом за све који су, ако су заиста икада вјеровали, а многи јесу и данас вјерују, да је ЕУ рјешење за све босанскохерцеговачке проблеме, да ћемо уласком живјети просперитетнији, сигурнији, квалитетнији живот.
Нити представници триадиционалних европских странака знају како да ријеше поблеме у ЕУ, нити су икада знали, а можда нису хтјели, да се озбиљно ухвате укоштац са босанскохерцеговачким.
Можда су британски и њемачки министри спољних послова у праву када када кажу да БиХ мора прихватити пружену прилику, истичући да је питање хоће ли се поновити. Можда Торијевци и њемачки демохришћани више никада неће имати прилику да ураде нешто на европском путу БиХ.
Не само то, можда ускоро неће имати прилику било шта да ураде јер би можда могли бити пометени, у Британији врло вјероватно партијом УКИП, а у Њемачкој, ко зна којом политичком снагом, Алтернативом за Њемачку или НПД-ом пак?
Када европски бирачи смијене, а та смјена се неминовно већ почела дешавати, традиционалне европске партије, које хтјеле не хтјеле, морају све чешће повлађивати антимигрантском бирачком нерву, што повлачи и страх од проширења, па ако ЕУ опстане, економски и политички, у било којем облику, онда има смисла и да домаћи политичари бомбардују јавност, пуних уста европских интеграција.
Све остало је најобичнија демагогија без икакве супстанце, и без икакве могућности да се реализује у неко скорије вријеме.