Шта је истина о Аутономији и јесмо ли исту спремни прихватити?
Хисторија према Крајишницима никад није била благонаклона из разлога што су је они стварали, али је никада нису писали, па тако испада да је за хисторију важнији онај ко пише од онога ко је ствара, као уосталом и за ову државу. Есад Шабанагић, reprezent.ba Такав однос према Крајини и Крајишницима није од данас или јучер, […]
Хисторија према Крајишницима никад није била благонаклона из разлога што су је они стварали, али је никада нису писали, па тако испада да је за хисторију важнији онај ко пише од онога ко је ствара, као уосталом и за ову државу.
Есад Шабанагић, reprezent.ba
Такав однос према Крајини и Крајишницима није од данас или јучер, већ од памтивијека. Нисам се због изреченог одлучио нешто написати о Аутономији која је производ новије хисторије Крајине и која је имала свој трагичан епилог, већ из увјерења да дијелим мишљење све већег броја слободномислећих Крајишника, Босанаца и Херцеговаца, о потреби да се презентирају чињенице и непристрасно утврди истина о Аутономној Покрајини Западна Босна и међумуслиманском (или међубошњачком) сукобу у Крајини. Наравно, сам себи, као и други, постављам питање јесмо ли са ове временске дистанце од 20 година од проглашења АП Западна Босна спремни да се суочимо са чињеницама и јесмо ли спремни прихватити истину? Прије одговора на ово питање само по себи се намеће једно друго питање: коме одговара (или не одговара) истина о АП Западна Босна и о узроцима међумуслиманског сукоба? Моје амбиције нису да овим освртом одговорима на ово питање, иако имам хрпу аргумената и докумената на основу којих би то могао учинити.
Крајишници никада нису имали право на своје легенде, своје хероје, своје државнике, своје вође и носиоце препорода. Крајишницима је суђено да легенде, хероји, државници, вође и творци препорода постају тек након смрти. Тако од крајишких народних легенди Мује Хрњице и Халила направише турске буљубаше, од Хасанаге Пећког, који је једини послао војску у помоћ Хусеин капетану Градашчевићу у побуни против турске власти, направише турског сепаратисту, од крајишког хероја и заштитника у 2. свјетском рату Хуске Миљковића направише ратног преваранта, од браће Поздерац, крајишких интелектуалаца, политичара и државника направише комунистичке дисиденте, од Фикрета Абдића, покретача и творца крајишког привредног препорода направише комунистичког преваранта и на крају ратног злочинца.
Тако Хуску Миљковића крајем 2. свјетског рата по плану и налогу партизанског вођства уби његов земљак Бајро Баба. Хамдију Поздерца уби комунистички режим и прљавштина тадашње државне безбједности. Фикрета Абдића у протеклом рату више пута покушаше ликвидирати муслимански националисти, а послије рата чак шест пута је био мета покушаја ликвидације од стране СДА власти и АИД-а. Хуску Миљковића и његове „хускиновце“ рехабилитираше седамдесетих година. Хамдију Поздерца официјелно још нису ни рехабилитирали, али за годишњице обиљежавања његове смрти на гробу на Барама говоре или се могу видјети и они који су сљедбеници комунизма или су у исто вријеме били у истој згради у којој је Хамди „испиран мозак“ непосредно прије смрти.
Фикрета Абдића политички рехабилитираше 1990. године „национал-демократи“, а када су убрзо, након што им је донио побједу на изборима, видјели да је опасан и непожељан за њихове „пројекте“ постаде издајник, сепаратиста, а након што од њега нису успјели направити покојника или покајника онда направише злочинца и затвореника. Очито да је жив и слободан Фикрет Абдић опасан свједок предратних, ратних и поратних збивања на овим просторима и ако већ није у гробу онда је за националисте, криминалце и политичке преваранте пожељно да буде бар у затвору. Из затвора је пуштен на условну слободу али слободно не може улазити у БиХ из Републике Хрватске. Из побројаних чињеница намеће се логично питање има ли терапије и лијека за промјену односа према Крајини и Крајишницима? Намеће се и логичан одговор да је једини лијек и терапија у промјени или боље речено еволуцији која се мора десити код нас Крајишника у правцу да сами и градимо и пишемо своју хисторију. Нисмо извукли поуке из Цазинске буне 1950. године која је била први организирани оружани отпор комунистичком режиму у бившој Југославији (кроз отпор наметнутом обавезном откупу) и хисторијска прекретница у развоју социјализма у бившој држави. Дозволили смо да у хисторији овај хисторијски догађај и његове жртве буду сведени на „побуну сељака“ у Цазинској крајини.
Исто тако нисмо извукли поуке ни из чувене Афере „Агрокомерц“ која је била повод за политички одстрел браће Поздерац и увод у распад бивше СФРЈ. До данас нису расвијетљени бројни догађаји из тог времена од подметнуте паљевине „Агрокомерцовог“ складишта сировина у Прехрамбеном комплексу Поље од стране Државне безбједности, до срамне улоге бројних људи тадашње политике од којих су многи Крајишници и данас су живи и активни у друштву и политици.
У посљедње вријеме све је више Крајишника појединаца, којима и сам припадам, који су заинтересирани да учествују у аргументацији и непристрасном утврђивању истине о АП Западна Босна и међумуслиманском сукобу, спремни да се суоче и прихвате тако утврђену истину каква год она била. Временска дистанца од давдесет година од њеног настајања морала би и требала бити разлогом да и неки други искажу спремност за суочење са аргументима и истином. Ране су за протеклих двадесет година требале зацијелити, биле оне властите или туђе, те би се морала исказати спремност на дијалог који нема алтернативе и до којег кад тад мора доћи јер до суочавања са чињеницама, суочавања са истином и прихватања истине каква год она била једног дана мора доћи. Ништа више не може помирити Крајишнике, покренути више фабрика, усрећити и усмјерити више младих људи и направити бољи амбијент за живот у Крајини од суочавања са чињеницама и непристраног утврђивања истине о АП Западна Босна и трагичном међумуслиманском сукобу. Ако данас након 20 година на то нисмо спремни, нека нам је драги Бог у помоћи. Не дирајући у овај проблем сви ми, а нарочито они који још увијек нису спремни на дијалог, држе Крајишнике и Крајину својим таоцима и заробљеницима.
Увјерен сам да многи Крајишници знају да је идеја о АП Западна Босна актуализирана као модел организације живота у опкољеној енклави Бихаћког округа, али и као одговор на преговоре о подјели БиХ на три националне републике – Републику Српску, Херцег-Босну и Републику Босну по којима је Бихаћки округ био екстериторијална јединица Републике Босне или предмет разговора о размјени територија. Нема Крајишника који није чуо за Фетву бихаћког муфтије Хасана еф. Макића, али већина њих не зна да су јединице Народне одбране Аутономне покрајине Западна Босна након уласка у Цазин 15.10.1993. године заробиле реиса Мустафу еф. Церића којег су по наредби Фикрета Абдића, а по реисовој жељи, отпратили до хотела „Седра“, да би сутрадан реис Церић на једном састанку у Бихаћу рекао како нема преговора са Фикретом Абдићем, како то треба ријешити преко нишана. Данас видимо шта нам је рјешавање преко нишана донијело и оставило у наслијеђе.
Исто тако већина Крајишника, а мање Босанаца и Херцеговаца, зна да је пресељење Крајишника „хуманим коридором“ на Романију била опција о којој је тадашње вођство СДА на челу са Алијом Изетбеговићем преговарало са тадашњим српским вођством у БиХ. О том плану су на састанку у Сарајеву расправљали чланови тадашњег предсједништва БиХ, чланови вођства СДА и чланови Команде Армије РБиХ на челу са Сефером Халиловићем. На том плану је био уцртан тзв. „хумани коридор“ којим су се требали кретати Крајишници на свом путу пресељења или хиџре на Романију. Према личном свједочењу неких судионика тог састанка о „крајишкој Хиџри“ план је био изложен на столу Алије Изетбеговића и једини су негативне коментаре на план дали тадашњи командант Армије БиХ Сефер Халиловић и тадашњи министар вањских послова БиХ др. Ирфан Љубијанкић. Министар Љубијанкић се крајем 1994. године по доласку у Бихаћ о том плану повјерио пред неколико пријатеља који су и дан-данас живи у Бихаћу и након тога је тајну однио у гроб након рушења авиона са бх. делегацијом од стране српске војске у близини Слуња. Ирфан Љубијанкић тада, а генерал Изет Нанић касније, су такођер у гроб однијели тајне о поруци коју је Љубијанкић носио од Нанића за Алију Изетбеговића.
Поред наведених чињеница постоји гомила других питања од значаја за утврђивање истине о догађањима у Крајини о којима постоје писани документи или живи свједоци. Нажалост, документи су прекривени прашином или скривени, свједоци умиру или шуте, Крајишници једни на друге реже, а Крајина је изложена социјалном, економском и политичком очају. За овакво стање и понашање има само једно рационално објашњење, а то је да моћним људима ове државе још увијек није стало до истине и помирења Крајишника, а онда слиједом хијерархије, није стало ни неким Крајишницима.
Аутономна Покрајина Западна Босна (27.09.1993-27.09.2013)
У посљедњих неколико мјесеци на просторима Босанске крајине било је доста прилика и разлога за барем скромно обиљежавање неколико годишњица у знак присјећања на недавна дешавања на тим просторима, укључивши и она везана за Аутономију у овом мјесецу. Толико је тих дешавања било да се тешко свих присјетити. Неки од тих датума су се све донедавно обиљежавали и на два, потпуно различита начина, као што је то био случај у Великој Кладуши. Једни присјећањем на највећи егзодус народа Велике Кладуше, други као дан ослобођења Велике Кладуше. Једни на бесправно постављеним спомен обиљежјима одржавају часове хисторије при чему се још увијек могу чути ријечи којима се продубљива раздор, други организирањем теферича, уз спортска дружења, музику и забаву. Код једних интерес за таквим обиљежавањем опада из године у годину, код других тај интерес расте. И један и други примјер у коначници су позитивни, стога нека обиљежавања о(п)стану!
Већ је сами крај септембра, и већ смо ушли у јесен, а нема наговјештаја, осим оваквих новинарских, о обиљежавању важних дешавања и годишњица у септембру па ће све још једанпута проћи незапажено. Захваљујући новинарима тако неће проћи са датумом настанка Аутономије, тим прије што се ове године обиљежава двадесетогодишњица од њеног настанка. Управо Аутономија је узрочник или посљедица свих немилих дешавања у Великој Кладуши и Босанској крајини. Ради бољег разумијевања тих узрока или посљедица наводим хронолошким редом мени познате догађаје без намјере да тврдим како је са њима о Аутономији све казано.
-Седмог септрембра 1993. године у просторијама „Агрокомерца“ у Пољу код Велике Кладуше покренута је Иницијатива за формирање Аутономне Покрајине Западна Босна. Иницијативу је покренуо Фикрет Абдић на састанку којем је присуствовало више десетина особа са подручја Округа. Образован је Иницијативни одбор у саставу: Асим Диздаревић, Ибрахим Ђедовић, Хамид Ћеримовић, Мехмед Латић и Џемал Ахметовић. Са нивоа Округа Божидар Шицел и Мехмед Нухановић те предсједници Извршних одбора Скупштина Велике Кладуше, Цазина и Босанске Крупе.
-Половином септембра 1993. године на подручју Округа Бихаћ боравио је еф. Салих Чолаковић, (не)спорни предсједник Мешихата Исламске заједнице БиХ. Ова посјета остаће упамћена по много чему, а посебно по збивањима у цазинској Градској џамији 11.09.93. године.
-Деветог септембра 1993. године Скупштина опћине Цазин на свом засједању разматрала је Иницијативу. Засједање се наставило и 13. септембра у проширеном саставу са члановима Команде 5. Корпуса Армије БиХ, а Иницијатива није прихваћена.
-Деветог септембра 1993. године Удружење бихаћких имама (21 члан) издало је саопћење поводом боравка еф. С. Чолаковића на подручју Регије. Мото саопћења било је да се ради о лажном представљању и да се појавио на мистериозан начин.
-Деветог септембра 1993. године на локалној телевизији у емиисји „Вријеме истине” Фикрет Абдић се први пут јавно огласио о току припрема за формирање АПЗБ апелирајући да што већи број грађана потпише Иницијативу.
-Деветог септрембра 1993. године Комада 5. Корпуса Армије БиХ се јавно огласила преко средстава информисања Округа Бихаћ да не прихвата Иницијативу за формирање АПЗБ и да треба зауставити прикупљање потписа које је било у току.
-Тринаестог септембра 1993. године Скупштина Округа Бихаћ под предсједавањем Ејуба Топића усвојила је приједлог Иницијативе и донијела закључак да се образује регуларно тијело за спровођење Иницијативе.
-Четрнаестог септембра 1993. године Скупштина опћине Велика Кладуша разматрала је Иницијативу за формирање АПЗБ и послије дуге, полемичке и жестоке расправе исту је одбила већином гласова.
-Двадесетседмог септембра 1993. године на основу неколико десетина хиљада сакупљених потписа грађана Округа Бихаћ и Одлуке Уставотворне скупштине у Великој Кладуши је проглашена Аутономна Покрајина Западна Босна.
У септембру ове године навршава се дакле 20 година од проглашења Аутономне Покрајине Западна Босна. Написано је много чланака, саопћења, коментара, објављено више интервјуа. Овај догађај је описан и у понеким књигама, а Смаил Кличић из Бихаћа је и магистрирао на „Тему аутономије“ и о томе публицирао једну књигу. Како је познато и након 20 година о Аутономији егзистирају двије „истине”. За једне је то сецесија, издаја, сеператизам а за друге је то био покушај спречавања ратних страдавања и отпор вјерском фанатизму. Да ли су се наведене „истине” у међувремену приближиле или удаљиле, да ли је на помолу вријеме да се сједине, шта ће будући хисторичари казати о том догађају, да ли ће то уопће кога занимати су само нека од питања која сваке године имају све мање знатижељника. Кога, како и колико је овај догађај погодио или оштетио само он зна, а да се ради о хиљадама људских душа у то нема никакве сумње.
Гдје, како и када је настала идеја о Аутономији још није посве познато. Да је идеја о Аутономији настала као резултат међусобног дијалога и сарадње руководстава парламентарних станака у локалним опћинским скупштинама Округа Бихаћ вјероватно не би доживјела трагичну судбину. Тко је писао први текст, како су сакупљани потписи, како је проглашена Аутономија, шта се послије догађало и како је престала о томе се понешто зна. Тврдња да је формирање АПЗБ подјела БиХ сваким даном све мање је одржива. И онда, 1993. године смо знали оно што знамо и данас и што је кроз далеку хисторију БиХ потврђено, а то је: да је БиХ постала и опстала онаква какву су хтјели свјетски моћници, да Бихаћку крајину никад нитко није питао каква ће БиХ држава бити и да ли ће је уопће бити. Истину да су потписници Иницијативе (и они који су одустали и они који су остали при потпису) БиХ унапријед прихватали као државу каква се договори (централна/децентрална) и какву дефинишу они који кроје свијет, још нитко није порекао! Још увијек нема нити одговора зашто је Фикрет Абдић кренуо у проглашење Аутономије без војске, без оружја и без странке што је тек накнадно рјешавано, а будући да је знао да за то нема политичку подршку на тим просторима. Једина полуга коју је имао у том тренутку је „Агрокомерц“ али он сасвим сигурно није био довољан нити сигуран ослонац за такав подухват.
Оптужба да је Фикрет Абдић желио одвојити Бихаћки Округ и припојити га другој држави (спомиње се често Република Хрватска) још није доказана! У међувремену смо могли прочитати изјаве и тврдње квалифицираних особа (као нпр. Миро Лазовић и други) како се Фикрет Абдић противио идејама о подјели БиХ и то јавно говорио у Женеви.
Жалосна је чињеница што су Крајишници у толикој мјери незаинтересирани за истину о Аутономији. Владајућа бошњачка политичка елита настоји по сваку цијену своју „истину” о Аутономији наметнути и уписати у све уџбенике што свакако није поштено. Надати се да ће једног дана на власт доћи прави родољуби БиХ који ће у Државном парламенту образовати Комисију која ће утврдити истину о догађањима на подручју Округа Бихаћ током 1992-95. године.
Ova priča o autonomiji u Bosanskoj Krajini je ista kao i priča Marka Pavića o „Prijedorskoj regiji“ i lijevčanska veza Milorada Dodika sa Hrvatskom. Radi se o dvije priče koje naginju ka istom cilju – Hrvatskoj. Koliko god se ti Babini „autonomaši“ upinjali da dokažu da su im Pozderci i slični bili neka elita, toliko smješniji ispadaju. Nema tu ničega osim sluganskog odnosa „Donjih Kraja“ kako je glasio hrvatski naziv za Bosansku Krajinu korišten u Austro-Ugarskoj i NDH. To autonomaštvo je na istoj paraleli sa autonomaštvom u Vojvodini. Zato sva ova priča o Bosni od strane Babinih i priča o Republici Srpskoj i nekom „regionalnom srpstvu“ od strane Milorada Dodika i Marka Pavića ne pije vode. Babinima ne pije vode u Sarajevu i Novom Pazaru, a Miloradu Dodiku više ne pije vode u Beogradu, otkako su mu otišli Tadić i Đilas.
Donji Kraji je naziv poznat jos od pocetka 13. vijeka i manje vise je obuhvatao geografsko podrucje onoga sto se danas naziva Bosanska Krajina…
„Donji Kraji“ Ugarskoj, Austro-Ugarskoj i Hrvatskoj, a u suštini Donji kraji Vatikanu, koji im je zajednički nazivnik. Regionalno povezivanje Bihaćke regije, Prijedorske regije sa Sisačko-moslavačkom, Varaždinskom i Karlovačkom županijom u Hrvatskoj je projekat koji jednako zagovaraju nasljednici Pozderaca i sličnih u Krajini, kao što su Babini u Kladuši i Pavićevi (u Prijedoru). U suštini je to ustaško-komunistička koalicija, kojoj pripada i Milorad Dodik sa svojim Lijevčem. Počelo se malo govoriti o hrvatskoj porodičnoj pozadini Milorada Dodika, ali se stalo, iz istih razloga zbog kojih je i Domagoj Margetić natjeran da ušuti o tome nakon što je načeo temu napada hrvatske vojske na Mrkonjić 1995, ali zato se za Marka Pavića zna da mu je žena porijeklom iz ustaškog sela Sovića u Hercegovini i da je rod Jadranku Prliću. Zato je vrlo spremno napravio „Malo Međugorje“ u Župi Šurkovac kod Prijedora sa jezuitskim „egzorcistom“ i svojim prezimenjakom fra Ivom Pavićem. Pa svakog vikenda pedeset autobusa hrvatskih tablica ide od Prijedora prema Ljubiji, u Šurkovac, na poklonjenje egzorcisti.
jedno je ekonomska saradnja a drugo interes Vatikana.. Vatikan ima ugovor sa BiH na koji su se pozvale i druge dvije vjerske zajednice u BiH.. ne moze se prekinuti jedan a da se ne mijenjaju i druga dva tj. sve tri ce podrzavati jedni druge. pogledaj tekst ugovora pa ce biti jasnije kako to funkcionise..a naziv Donji kraji je, jednostavno, istorijska cinjenica.
Istorijska činjenica je i da jedni drugima siječemo vratove, a to nijedan ugovor do sada nije spriječio. Zato, ako je Bosanska Krajina ta „istorijska činjenica“, onda neka kreatori te istorije imaju na umu to da međusobni sukobi mogu ponovo da proizvedu ono što se desilo u Prijedoru 1992. godine, a i to je „istorijska činjenica“, jer je prostor Bosanske Krajine specifičan po tome što se kreće od jednog do drugog ekstrema – od kolaboracionizma do naglog ustanka. Katoličkom popu Tomislavu Matanoviću su sasječena krila (i vratovi) u Prijedoru i Ljubiji 1995. godine, nakon što je uspio da „burgija“ uz pomoć Banjalučke biskupije cijele tri godine u ratu. Isto bi se moglo desiti i fra Ivi Paviču, naročito ako nastavi svoju politiku prema Bošnjacima, gdje otvoreno napada islam, a u Prijedoru se bez podrške Bošnjaka Hrvatima mijenja kompletna priča iz 1992. godine, jer su mnogi Bošnjaci sad spremni da kažu o krajiškim Hrvatima ono što ranije nisu smjeli. Bošnjaci su u Krajini svjesni da su 1992. godine podmetnuli leđa za tuđu politiku, tj. za Zagreb, pa ih je onda Zagreb ostavio na cjedilu. Priča Babinih iz Kladuše je na liniji toga. Oni jednostavno ne mogu da shvate kako im je prestala da funkcioniše komunikacija sa Zagrebom. Smiješni su kao i ono neviđeno glupo pravljenje „novog Agrokomerca“ na nekoj ledini pored Kladuše, bez ikakvih sredstava za dalje radove i bez ikakve vizije kome to prodati (predratni Agrokomerc je mahom prodavao svoje proizvode JNA.
Vidim da znaš neke stvari, a vidim i da izbjegavaš da komentarišeš ovo za fra Ivu Pavića i veze Milorada Dodika i Marka Pavića sa Hrvatima, pa pričaš te priče o „ekonomskoj saradnji“ koje plasiraju Dodik i Pavić. Međutim, ako znaš ove stvari vezane za „Donje Kraje“, znaš ti dobro i pozadinu toga u ovom sadašnjem vremenu. Reći ću ti samo jedno: imaj na umu primjer popa Matanovića i imaj na umu da Bošnjaci u Prijedoru i Banjaluci ozbiljno mijenjaju svoje mišljenje o Hrvatima. Ova ustaško-komunistička koalicija Dragana Čovića i Milorada Dodika tome značajno doprinosi.
“На том плану је био уцртан тзв. „хумани коридор“ којим су се требали кретати Крајишници на свом путу пресељења или хиџре на Романију.“
Сунце ти калајисано, сад ми је све јасно. Рамо је Крајишник. Он је био извидница за хиџру на Романију, али га ови Крајишници зајебали. Нису кренули за њим. И треба говна мрзити.
Nenad M., 29.09.2013. 09:26:23 [9088
moj komentar o Donjim Krajima se odnosio na tvoj da je to naziv iz vremena Austrougarske i NDH.. ja samo kazem da nije od tada vec da je od ranije. ne zaboravi da su se istorijski i mnogi pripadnici ovdasnjeg naroda oslanjali na „ugarsku“ itd.. . ne znam za tog Matanovica ni koje ni sta je „burgijao“.. nikako ne izjednacavam Hrvate sa „Zagrebom“, Katolickom crkvom a jos manje sa Vatikanom i mislim da ce zaustavljanje ekonomske saradnje (u smislu saradnje izmedju privrednika) proizvesti samo gore posljedice. sto se tice Vatikana i njegove/njihove politike time zaista treba da se bave kompetetni ljudi i to vrlo ozbiljno. Na primjer u Britaniji po tome poznati advokat Dzefri Robertson (Geofrey Robertson) koji je na izuzetno strucan i, moram reci,zanimljiv nacin obradio pitanje „statusa drzave“ (i mnoga druga)koji Vatikan trenutno uziva kao i kako to koriste u svojoj knjizi „Slucaj Pape: Odgovornost Vatikana za krsenje ljudskih prava“ iz 2010..Medjutim, taj advokat se ne boji analizirati ni „svoju“ drzavu i pitanja kao sto su „a sta mi imamo od toga“.. mozda nesto ima na njegovom sajtu: http://www.geoffreyrobertson.com/articles.htm. Knjiga ne postoji u elektronskom formatu pa te ne mogu uputiti na to..
Симо П. Ороз, 29.09.2013. 10:41:04
Не сикирај се ти симана за Романију, прошло је ваше вријеме личке ударничке пичке и крајишке фукаре под петокраком, кад смо издурали и то ваше петокракасто вријеме, надураћемо и ово исто крајишко срање! Дал’ бабино или додино, исти курац друго паковање!
Aleks, hvala za link. Pročitao sam nešto ukratko o Džefriju Robertsonu, pa ću vidjeti da nađem još nešto kasnije. No, s obzirom da je Ramštajn iznad stavio jedan nenadjebiv komentar, moram prvo njemu da čestitam, prije nego što elaboriram na temu koju smo načeli.
Elem, meni je poznat ton kojim ovo predstavljaš i mislim da je to sasvim OK. Očigledno poimaš Vatikan kao nešto što se vremenom uspostavilo kao međunarodni faktor na nivou države i kao nešto iznad drugih država, što je opet OK. Neka realnost toga svega se mora priznati, je l’. Ali, upravo u tome leži zamka diskursa, jer se u tom pristupu nameće ta „normalizatorska“ uloga Vatikana. Njemu se pridaje autoritet koji se automatski oduzima centrima drugih religija. Taj spoj religije i države samog sebe hoće da predstavi kao nužnost s kojom se mora računati, a pritom prisvaja isključivo pravo na tumačenje istine. Ako ubiješ vojnika neke druge države, to nije ni izbliza toliki „grijeh“ kao kad ubiješ vojnika Vatikana. Kažem „vojnik“ u figurativnom smislu. Ti „vojnici“ su i pokojni Matanović i njegov nasljednik fra Ivo Pavić, koje sam pomenuo gore. To nisu samo sveštenici, ako su uz svoj sveštenički posao imali zadatke da naoružaju grupu ljudi ili da grupu ljudi instruišu na akciju koja ima za cilj da našteti drugima. A to se događa sa katoličkim sveštenicima u cijelom svijetu. Međutim, oni su sebi izgradili taj štit „nedodirljivosti“, pa se onda napad na njih tretira kao nešto mnogo gore od drugih napada. U tom smislu je na ovim prostorima uvijek bitan Franc Ferdinand kao jedan od „zlatnih sinova“, a u stvari jedan bigotni bilmez i nasljednik idiotske religioznosti Marije Terezije, kojem se zbog toga izrugivao i sam Franjo Josif. Zbog toga je ubistvo Franca Ferdinanda i žene mu konstantan podsjetnik da je ovdje počinjena ta „nenormalnost“, a u stvari je on samo jedan od ubijenih vođa na ovim prostorima. Ubijen je i Murat i još stotine hiljada Murata poslije njega, pa niko od toga nije pravio nešto nenormalno. Nenormalno je, izgleda, samo kad katolik pogine. Zato sva ta predmetna literatura u stvari zamagljuje sam predmet. Katolicizam je posmatranje sebe prebacio u domen nauke, kao što je i samu vjeru prebacio u nauku o vjeri, a pravoslavlje je vjeru ostavilo u domenu liturgije, a ne nekog tumačenja liturgije u smislu „naukovanja“. Katolicizam se zato nama čini nedodirljiv jer se zatvorio u kule od slonovače koje su Toma Akvinski i drugi katolički teolozi izgradili na namjerno pogrešnim tumačenjima Aristotelovog pojma prakse. Ono pitanje „a šta mi imamo od toga?“ koje si pomenuo u komentaru je upravo iz tog domena. Uzimaš kao trajnu kategoriju nešto što nije trajna kategorija. Zato si i komentarisao „Donje Kraje“ kao „istorijsku činjenicu“. Ali ti ne misliš na istoriju ljudi i događaja, već misliš na jednu drugu istoriju koja se sastoji od nagomilavanja tih „istorijskih činjenica“ kao svojevrsnih nužnosti koje se ne mogu zaobići. Pa sama činjenica što se to više ne zove Donji Kraji već Bosanska Krajina, a sada samo Krajina, je dokaz da te „činjenice“ nisu trajne kategorije i da se one u pravoj istoriji ljudi i događaja mogu mijenjati. U onoj drugoj ne mogu, jer ona je podvrgnuta katoličkom teleološkom shvatanju o slijedu događaja ka ispunjenju svrhe. A realnost to demantuje. I ovo pitanje ekonomske saradnje to demantuje. Hrvatska nije više toliko ni atraktivna za ekonomsku saradnju, jer je pored sve svoje teleologije i trčanjem za svojim istorijskim ispunjenjem – ekonomski propala! (Možda se povrati s novim Babinim Agrokomercom, ko zna…)
usput, Nenad, ne znam da li je tacno ali ako jeste onda je na to trebalo misliti jos dok je Bartolomej Karadzica proglasavao vitezom tamo necega….
ne. ja bas mislim na istoriju prostora i dogadjaja.. a sto se tice autoriteta Vatikana – iskreno – po mom misljenju to je na nivou jedne opste tragedije covjecanstva, kao sto bi bilo i davanje statusa drzave bilo kojem drugom religijskom centru, iako imaju uticaj mnogo jaci nego neke drzave zajedno…o tome pise Robertson jer on, u stvari, trazi da se taj status ukine….zato gore i napisah procitaj tekst ugovora jer to o cemu pricas nije nikakva nedodirljiva moc vec rezultat mnostva ugovora. da je drugacije ne bi im trebali ugovori…
p.s. kada te vec zanima Franc Ferdinand u odnosu na „katolicizam“ istrazi malo taj odnos, ponasanje tadasnjeg kardinala Pacelija a kasnijeg pape.. i probleme koje izaziva svojatanje pripadnika odredjene religije od strane vjerskih vodja koje time gradjane jedne drzave „otimaju“ od te drzave.. jer to se ne desava samo katolicima..
Одакле овај изненада испаде. Ја га ништа не разумијем! Ил’се неко зајебава ил’ је обезбјеђење у Лази у штрајку.
И аутор текста, а и коментатори не спомињу неке битне чињенице.
Османлије су освојиле Цазинску Крајину тек 1576.године, преко сто година касније него што је пала Босна и убијен краљ Срба, Босне, Приморја и Западних страна Стефан. Такође се заборавља да су Турци тим крајем владали само 200 година, а на Балкану су били присутни 5-6 вијекова.
Аутори не спомињу Цазинску буну без чије анализе се не може правилно схватити Фикретов покрет.
Цазинска Крајина, коју усташки историчари називају Турска Хрватска, је од давнина била граница западних и јужних Словена. Западни Словени, тј. данашљи Словенци су досељавањем Маџара у Панонску низију физички одвојени од своје чешко-словачке матице. Језик којим данас говоре та три народа је најбољи доказ ове тезе. Ти западни Словени су се у једном дијелу измијешали са Аварима и ту мјешавину Словенаца и Авара прозвали су Хрватима. То се све може лако доказати проучавањем кајкавштине којом говоре данашњи Словенци и чакавштине којом говоре ‘Хрвати’ тј. мјешавина Словенаца и Авара.
Са друге стране Уне били су Срби који су у зависности од ситуације често мијењали вјеру. Час су били католици, час православци, често су самрпоглашавали аутокефалност (Црква Босанска), па су тако веома лако и веома масовно прихватили и ислам. Турци су ту најмање владали, а оставили су иза себе највећи проценат муслиманског становништва.
Према томе, становници Цазинске Крајине су етнички Јужни Словени (Срби) са елементима Западних Словена (Словенаца) и у мањој мјери Авара. То све је оставило трага на њихову традицију и склоност ка међусобним подјелама.
Увијек су постојали они који су добро схватали ко су и одакле потичу и они који би били све само не оно што јесу. Како рече Сиктер-ефендија Алији Османовићу у ‘Ножу’: “Ти јеси оно што мислиш да ниси, а ниси оно што мислич да јеси.“
Због тога имамо случај да се народ Цазинске Крајине и у овом рату подијелио по тој линији.
Што се тиче Цазинске буне 1950.године, без обзира што је неки желе прогласити муслиманском побуном она је била чисто социјална побуна због насилног откупа. У буни је учестовало 720 устаника од којих је било 705 муслимана, 15 православаца и ниједан католик. Према томе православаца је у буни учестовало око 20% православаца иако их ује у укуоном проценту становништва Цазинске Крајине било мање од 10%. Вођа устанка Хуска Миљковић је био превртљив, али је радио у интересу свога народа. Отишавши у партизане (који су читав рат сарађивали са усташама) исте напушта послије страшног злочина над 12.000 Срба Бихаћа и околине. Знао је да због тога слиједи четничка освета за злочине које нису урадили Цазињани него Бишћани и Кулен-вакуфљани. Од тада цинцулира, мало сарађује са усташама, код војводе Ђујића успјева објаснити да Цазињани и Кладушани нису учестовали у покољу на Гаравицама.
И у овом рату се јасно оцртала та линија. Потомци оних који су учестовали у покољу на Гаравицама су били уз Атифа, ови други уз Фикрета. Било је ту и много оних који за ове чињенице нису знали јер је комунистичка власт вјешто прикривала ове злочине, па се дешавало да су многи мијењали стране по неколико пута, па су и браћа била на различитим странама.
Према томе појава овог Ненада на овој теми и његово свођење ове теме на дневно-политички ниво је штетно и мислим да ће упропастити ову тему која је врло значајна.
Данас имамо констатнтне нападе на Хамдију Липовачу само зато што је човјек схватио да су православци и муслимани Цазинске Крајине један народ и да никада више не смије доћи до нашег међусобног сукоба јер смо у том случају сви губитници.
Одакле овај изненада испаде. Ја га ништа не разумијем! Ил’се неко зајебава ил’ је обезбјеђење у Лази у штрајку.
Симо П. Ороз, 30.09.2013. 09:31:06 [9
to sto je „rekao“ taj u „Nozu“ je mogao reci bilo ko bilo kome na svijetu i bio bi u pravu.
elem, moj interes za ove teme dolazi iz sasvim drugog ugla – interesa za kulturno istorijsko naslijedje razacano po ovim prostorima, tvrdjave tj. srednjovjekovni gradovi zarasli u sume i njihove price.. pa zbog toga citam o tome. npr. u knjizi Donji kraji (beogradski unverzitet, ne sjecam se autora) ima prilicno materijala. medjutim i tu autor/i navodi da treba sacekati sve podatke iz turksih, austrijskih i ugarskih arhiva. ne znam da li su u medjuvremenu objavljeni ali znam da je prilicno interesantna materija.. a vase preskakanje odredjenih perioda i osvrt na samo „mijesanje“ avara i slovena itd.. pa onda prisustvo Osmnalija te odmah zatim II svjetski rat samo upucuje da je to ako ne ista a ono prilicno ista logika koju su koristile ustase nazivajuci to podrucje „Hrvatska Turska“..
usput, stanje tih ostataka samo pokazuje da oni ne pripadaju nikome ovdje. u suprotnom bi im se bar moglo prici…