Шта гледам, шта сањам и шта нам се догађа…

У њима не тражим само сате које је отац провео док смо га ми чекали. Тражим људе којих се сјећам из познатости, лица мога дјетињства. Тражим бркове Моме Булатовића – човјека, колико се дало видјети, толико налик на мога ујака, такође Мома, Драгаша. Тражим да бићем разумијем, да у телевизијском театру доживим, оно што сам проживио, да спознам бар дио коријена онога што сањам и што нам се догађа. У цијелој Отаџбини. Нарочито у Црној Гори (Србија и Српска су биле нешто присутније у тв материјалима и тада и данас).

Лутајући тако лавиринтима ју-тјуб космоса, наилазим на серију интервјуа са Славком Перовићем. Да, оним Славком Перовићем. Година је, ако се не варам, 1991. Славко Перовић више личи на "Гузу" из Бољег живота кога је маестрално играо сада већ покојни Борис Комненић. Релативно млад и блазиран човјек правилне дикције српског језика (без нападних локализама нити у нагласку, нити у лексици), интелектуалног изгледа и релативно сталоженог политичког стила.

Труди се да својим аргументима подари рационалан изглед, ако не и структуру. Истиче да му је по мајци предак и прота Саво Накићеновић – чувени православни (он и тада не може да изусти "српски") "поп" и писац. По свему: занимљив и сталожен човјек. Његови аргументи за независност Црне Горе су доминантно (квази)рационални: економска преданост предузетништву и капитализму, еколошка држава. Све на фону наивне друштвене есхатологије деведесетих којом се комунистичка средња класа самопројектовала у капиталистичку буржоазију.

Но најзанимљивији његов одговор је онај који се тиче црногорске посебности, како је он види. На питање новинар, млади Перовић одговара да је црногорска посебност ствар једног посебног доживљаја стварности (можда најуспјешнији израз који бих могао употријебити овдје јесте онај А. Тутуша: у питању је својеврстан "регионални хабитус"). "Као што је некога формирала шљива и равница и Сава и Дунав, мене је крш, планине, Црнојевићи, Петровићи. Једноставно: ми нисмо истог менталитета, нисмо исти свијет" – парафразирам, мислим, прилично тачно.

И све звучи онако како данас понекад звуче моји пријатељи, понекад чак и Срби из Црне Горе, Херцеговине и Крајине. Пејзаж нашег краја онтологизован као мезафизичка различитост. Као узвишеност духа и мисли. Узвишеност, као и у Перовићевом случају, толико различита од стварности наших крајева: толико далека од жеље толико нас, 100 километара од Дурмитора да из Цетиња одемо на Врачар, из Калиновика у Источно Сарајево, из Андријевице у Нови Сад.

Тај ментални пејзаж од кога непрекидно бјежимо и коме се само викендима и одморима враћамо, да у њему нађемо бијег од стварности, једног узвишенијег а никада бивалог себе. Тај ментални пејзаж – жељени крај и узрок наше интелигенције, а још више: наш носталгични сан и праузрок наше ничим оправдане гордости.

Тај обожавани камењар који, када нас опјани, не да нам да видимо, у свом завичајном лудилу, да је за сваки педаљ Бежанијске Косе гинуло читаво село у Шумадији, камењар који, помијешан са нашим личним неуспјесима и пројекцијама, у нама ствара од Србина – ужареног Србина. Од ужареног Србина – зеленаша. Од зеленаша – Дукњанина. Од менталне географије, од идолатрије регионалног хабитуса- увијек оног "свог" – бездушног презирача свих регионалних хабитуса.

Управо зато – зато што се и сам са собом борим, са мањкавостима Херцеговине и Црне Горе, са нашом манијакалном городношћу – не могу себе више никада да доживим само у једном регионалном хабитусу. Моји су и Немањићи и Котроманићи и Балшићи (ево, док ово пишем, читам им сјајне повеље: знамо ли да, осим што себе пишу као Србе, сви они започињу сваки свој посао призивом "Велеможне силе Пресветога Духа…"?) Моји: и Јанкови јунаци на Мојковцу и Степини и Мишићеви на Колубари и Кајмакчалану. Моји и шљива и чемпрес, и Црнојевићи и Петровићи и Карађорђевићи и Обреновићи. Чији ли су Дучић и Шантић, Андрић и Селимовић?

Који ли је њихов регионални хабитус? Нисмо ли – управо када смо бивали најбољи – бивали свесрпски, па тиме и космички људи? Нисмо ли све грешке у политици и идентитету учинили управо не разумијевајући цјелокупно Српства, заборавивши све ране рода и Отаџбине?

Пишем. А пред очи ми опет излази прва успомена на Цетиње. Могла је бити управо та 1991. Паркирали смо "југића", обишли град, срећни што смо дошли тамо гдје су (били) наши. Када сам, петнаест година послије шетао тим истим градом, 2006, причао ми је о. Козма, Чех, да њему и Пајсију Македонцу редовно псују српску мајку.

Јер можда је Славко Перовић у том интервјуу дјеловао као добронамјерни "Гуза" и рационални објаснитељ једне регионалне посебности, али већ тада је знао да испод оног блазираног и репрезентативног крију се тамни вилајети људске душе. У Динарцу, можда и најкраћи путеви којима српска гордност постаје дукљанска агресија, колективно ограничење – постаје идентитет, пизма – (квази)начело.

Сањам тако, понекад, Цетиње. Сањам га као Сарајево.

Довољно је да њиме прођем. Толико тражим. Јер, као тај који сам – Србин и свештеник – ја у оба ова града тражим моје упокојене, који су ми некада били заједнички са овом "рајом" и "боговима", са, у својим очима, најбољима људима на свијету који проблем имају само са оним ко јесам.

Можда је још једино допустиво да њима, осим у сновима, прођем у анонимности, у свеопштој туристичкој сакривености или у полуидентитету којим ћу себе убиједити да нисам одустао од себе а њих да сам бар мало и некако њихов. У оном "регионалном хабитусу" који се већ одавно отргао и постао и разлог и начин да сви изван њега доживе као странци и туђини.

Можда да престанем да сањам.