Српско – француска су(сретања)

Није о фудбалу, о књижевности је…

Све до распада друге Југославије и ратова деведесетих година, прошлог вијека, истиче Ана Вујовић, аутор књиге „Српско-француска сусретања”, нема много превода са српског на француски, јер наши аутори нису били у првом плану француских интересовања. Чак ни дјела највећих наших писаца немају бољу судбину: преведене су „На Дрини ћуприја” и „Травничка хроника”, а „Проклета авлија” тек 1962. године када је Иво Андрић већ био добио Нобелову награду за књижевност. „Сеобе” Милоша Црњанског преведене су тек 1986. године, када су и добиле награду за најбољу страну књигу године.

Само двојици наших писаца, готово сва дјела преведена су на француски: Данилу Кишу и Александру Тишми. Паскал Делпеш преводила је и Иву Андрића и Мирка Ковача. Превођена су и дјела Слободана Селенића, Дејана Медаковића и Милорада Павића. Од позоришних комада објављен је само превод „Путујућег позоришта Шопаловић” Љубомира Симовића.

У Француској је био запажен и послератни српски и југословенски филм. „Скупљачи перја” Александра Саше Петровића, добио је 1967. године Гран при жирија на фестивалу у Кану. Касније су велики успјех доживјели филмови Горана Паскаљевића, Срђана Карановића, Горана Марковића и Емира Кустурице, чији је филм „Отац на службеном путу”, 1985. године, добио Златну палму на Канском фестивалу, „Дом за вешање” награду за најбољу режију на истом фестивалу, 1989. године, а „Undergrаund” Златну палму 1995. Филм Горана Паскаљевића „Време чуда”, у француској штампи назван је „малим догађајем који чини да укупна филмска мисао узнапредује”.

Ајмо антисрпски, то је сада модерно!

Предњачење француске државе у антијугословенским и антисрпским ставовима, у време избијања сукоба у бившој Југославији, увођење санкција и, често, крајње необјективни и непријатељски став француских медија, који се нису либили ни од изношења неистина о Србима и њиховим деловањима, наглашава Ана Вујовић, оставили су дубок, негативан, траг код српског народа. Од 1991. до 1996. године изашло је у Француској педесетак књига које су се бавиле старом и новом Југославијом, често веома острашћено и без познавања чињеница и правог стања. Против Срба писали су Бернар Анри Леви, Ален Финкелкрот, Андре Гликсман…

На књигу Пола Гарда („Живот и смрт Југославије”), пуну злурадих коментара и, очигледног, непознавања прошлости и садашњости, енергично и аргументовано, одговорили су, 1992. године, заједничком књигом (издавач: „Лаж дом” – L’Age d’Homme ), Павле Ивић, Никола Самарџић, Ан Јелен, Пјер Море и Слободан Деспот. У књизи „Од непрецизности до фалсификата”, аутори, аргументовано, пишу о књизи Пола Гарда као о делу које је „модел политичке пропаганде”, говоре о недопустивој и срамној подређености науке и универзитета тренутним интересима и притиску медија. Неистине и полуистине о Србима, историји Југославије и њеном распаду деведесетих година прошлог вијека, аргументовано, и разложно, побио је и Михаило Павловић, професор француске књижевности и најистакнутији познавалац француско-српских књижевних и културних веза код нас.

Неки аутори су се, међутим, упркос проблемима које су тиме стварали себи, трудили да открију праве узроке збивања на територији бивше Југославије. Тако књиге Жана Нузија и Жака Мерлиноа објективно, са познавањем ситуације и симпатијама према Србима, говоре о њиховим проблемима. Чули су се и неки други, усамљени, гласови у одбрану српског народа, попут посланика Ива Бонеа, генерала Биноша, пуковника Бертрана Транијеа, новинарке Ани Кригел…

Изузетно позитиван пример је књига академика Пјера Мари Галоа, војног стручњака и специјалисте за геополитику, који открива и анализира позадину збивања на територији бивше Југославије. Активан је био и Владимир Димитријевић, чија кућа „Лаж дом” објављује читав низ књига француских аутора, који подсећају на традиционално пријатељство Срба и Француза: „Са Србима”, „Срби и ми”, „Похвала Србима”, „Савезници Срба”, „Нека живи српски народ”…

Што је много – много је…

Ален Покар, у предговору књиге „Са Србима”, пише: „Што је много – много је. Сувише је лажи, хотимичних прећуткивања, силовитог избијања мржње, физичког и вербалног терорисања, речју – дезинформација на рачун српског народа, који је страдао у Отоманском царству, који је масакриран у два свјетска рата, био порицан под Титом, и који је, и данас, жртва највећег систематског клеветања за које се зна”.

На страни Срба је и Жан Дитур, члан Француске академије, који, подсећајући на традиционално пријатељство српског и француског народа, којим је задојен још у детињству, иронично пише о тобожњој хуманости француских и других западних интелектуалаца, питајући да ли ће они бити у стању да напусте свој антисрпски став и српске жртве у Хрватској – прикажу са исто онолико сажаљења као оне које су биле жртве Срба. Свој глас против медијских лажи диже и Владимир Волков, француски књижевник руског порекла.

Патрик Бесон је, можда, у нашој средини, најпознатији француски савремени аутор, који, у многим својим књигама, не само што пише о српским темама, већ се, у судбоносним данима великих напада на српски народ, показао као искрени пријатељ. Многе је то зачудило, будући да је његова мајка Хрватица. Бесон је, упркос томе, покушавао објективно да сагледа актуелна збивања. Радо, и често, долазио је у Београд, за време бомбардовања (1999), и после тога, настојећи да опише свој доживљај живота људи у једном великом, и њему веома драгом, граду који је, не својом кривицом, и сасвим неоправдано, постао жртва бјесомучних напада највећих сила света.

Ана Вујовић верује да ће се српско-француски односи и даље успешно развијати. Не заборављајући прошлост, ваља прионути на изградњу будућности.

Зоран Радисављевић