Српски документарац "Седам хиљада душа" најбољи на фестивалу у Лос Анђелесу

Документарни филм "Седам хиљада душа" проглашен је најбољим дугометражним документарним филмом на Међународном филмском фестивалу стваралаштва у Лос Анђелесу.

петак, март 12, 2021 / 13:25

Филм говори о судбини и страдању српских и руских војника и интернираних цивила у аустроугарским логорима Јиндриховице и Броумов у Чешкој.

Осим ове, филм је добио награде и на фестивалу у Њујорку, а био је лауреат и на најстаријем фестивалу историјског филма на свијету, у Стејтсбороу, у Џорџији.

– Tај фестивал је занимљив због тога што на њему филмове оцењују не само филмаџије него и историчари. Ја сам пријављивао филм на фестивале историјског и ратног филма, а на многима је добио награде, попут фестивала у Француској, Великој Британији, Русији, Бразилу, Шведској, Грчкој… – каже за портал "Српско вријеме" из Чикага режисер Сањин Мирић.

Како објашњава, постоје десетине фотографија из логора Броумов, захваљујући љекару Георгу Лангеру који је, као аматерски фотограф, фотографисао заробљенике, а остале фотографије су из Музеја "Соколов", из архива Србије и YМЦА.

Мирић наглашава да су најдрагоцјеније приче српских логораша које је скупио и написао холандски новинар Анри Абер 1919. године, а та је брошура на српски језик преведена тек 2018. године.

– Филм приказује страдање српских и руских војника и интернираних цивила. Логори Јиндриховице и Броумов су имали око 500 објеката где је било око 60.000 ратних заробљеника. Услови живота тамо су били изузетно тешки, без хране, без обуће и одеће. Зиме су биле сурове а харале су заразне болести, све то је утицало да логоре није преживело 7.100 Срба. У Јиндриховицама је маузолеј где су остаци жртава тих логора, а поред српских, ту је и 189 руских. То је, после Зејтинлика, друга највећа српска војничка гробница на свету. У филму су забелеђена и сећања војника који су преживели логоре, а које је написао холандски новинар Анри Абер, а у њему говоре и потомци ратника из Србије.

Мирић истиче да је разлог зашто је снимио овај филм то што је разочаран тиме што читав вијек страдали остају ван колективног сјећања српског народа иако је то врло драматично страдање.

-Ја сам дуже време знао за те логоре, с обзиром да живим у Чешкој већ 33 године. О снимању филма сам размишљао пар година, али, знате, филм без средстава није могуће снимити. Ипак сам се одлучио да га урадим и кренуо сам бојењем архивских фотографија из логора. То је трајало два месеца. Када су скупљена средства за снимање (пре свега од мојих познаника и пријатеља, бизнисмена из Чешке), пала је и прва клапа. Снимао сам четири дана у Чешкој, два дана у Србији, па поново три дана у Броумову и на крају у Логору Војна. Филм је завршен тачно за годину дана од момента када сам одлучио да га реализујем.



Оставите одговор