Српске светиње: Постоји ли веће српско стратиште од Зејтинлика?

Постоји ли веће српско стратиште од Зејтинлика ?
Да, постоји у малом селу Јиндриховице (некада Хајнисгрин ), срез Соколов, двадесетак километара сjеверо-западно од Карлови Вари, Република Чешка!

понедељак, октобар 1, 2012 / 10:31

У том маленом данас питомом сеоцету леже мошти на двије локације близу једна другој где 8.700 српских војника и цивила осташе заувјек након затварања у логоре Бохемије (западне Чешке) од 1915 -1918.године. Овде је српских жртава више за 1.090 жртава него на Зејтинлику. О том страдању мало познатом у јавности, имали су прилике да се увјере на лицу мјеста потомци Удружења од 1912-1920(1918),. града Пожаревца и Смедерева крајем августа, посјетивши ту српску светињу.
Четрдесетак потомака поменутих удружења на петодневном путовању по дијелу средње Европе, Чешке, Њемачке, Словачке и Мађарске, обилазећи свјетске метрополе – Праг, Карлове Вари, Дрезден, Будимпешту – нису заборавили ни своје светиње разасуте широм те цивилизоване Европе. Посјета "златном" Прагу, краљевским Храчанским дворцима, цркви Свртог Вида, словенске знаменитости .

Карлов мост и неизбјежна ноћна вожња Влтавом

Нема равнодушности за оног ко се нађе у Прагу. Свакако да високи и прелијепи споменици националном хероју за људска права Јан Хусу спаљеном 1415.г. и Јану Палаху самоспаљеном 1969.године – забиљежено на комаду мермера у плочнику Трга-булевара Вацлавске намести –  говоре о дијелу историјске прошлости Чешке. Али и о томе да Праг као град у ратним вихорима од свог постанка никад није рушен. Зато та љепота градитељства и оста кроз вијекове!

У Терезину окончаше животе атентатори на Фердинанда

На планираном путу за њемачки Дрезден, "чекао" нас је омалени градић на ушћу ријеке Охре у Елбу (Лаб), по злу познат из Првог и Другог свјетског рата ? Терезин! Кроз његове геноцидне казамате прошло је на хиљаде људи у Првом свјетском рату. Остало 10.000 жртава, у Другом од 120.000 оста у њему 35.000 Јевреја и других неистомишљеника нацизма.

У Терезину окончаше животе и атентатори на престолонасљедника Аустроугарске Франца Фердинанда у Сарајеву 28 јуна 1914. године. Недељко Чабриловић, 20 јануара 1916. и Гаврило Принцип 28 априла 1918. године. Неки надобудни "аналитичари" са данашње временске дистанце тај чин осуђују. Питају шта би било да није било Гаврила. "Французи, Енглези, Италијани па и Руси, једва су чекали да Гаврило опали метак (!) не би ли постали пријатељи са Аустроугарима а не спасавали сопствену кожу " јер епилог кроз четири године ратовања је познат.

Потомци наша два Удружења у тишини приђоше казамату број 12 и ћелији број 1 гдје је Гаврило Принцип тамновао четири године привезан за беочуг који и данас стоји у зиду ћелије. Привезасмо свјежи букет цвијећа са лентом за беочуг, ми Пожаревљани и Смедеревци, том одважном и храбром младом човјеку, чија тежња је била само једна – слобода своме роду.

Завршисмо обилазак тог великог гробља Бохемије у Терезину, те пут настависмо према граду "фениксу" у Горњој Саксонији, Дрездену. Широки булевари дрезденски говоре о граду "новијег датума". Ту су и старе улице и здања реконструисана након Другог свјетског рата. У том ратном вихору тада, Дрезден је био "тапациран" од стране Савезничких бомбардовања 1945.године. Сравњен са земљом! То се и данас примјећује у реконструкцији старих здања гдје је грађевински материјал који је остао читав уграђен у реконструкцији: катедрале Фрау Кирхен -Богородичине цркве, музеја, дворова, Саксонске палате правде и другим грађевинама. Педатни Њемци сачуваше и обновише споменике, тргове,чак шта више задржаше и обиљежја из источно –  њемачког соцреализма. Мозаичку надахнуту соц-револуционарну слику на великој површини некадашњег Скупштинског здања која фигурира у центру града. Да, схватили су да је и то дио историје њемачког народа те уврстише као своју културну баштину..

Јиндриховице на граници Бохемије и Саксоније

Дан четврти, планиран је за посјету маузолеју у насељу Јиндриховице на граници Бохемије и Саксоније гдје осташе наши преци од 1915-1918.године.

Проласком поред Карлових Вари настависмо двадесетак километара ка сјеверу у брда Крушне Горе (Рудне планине). Блага конфигурација тог планинског масива која подсјећа на посавски дио Шумадије, околину Ушћа, историјског Дебрца и све до манастира Каона. Култивисане површине и најчешће засађене хмељом и житарицама. Сам прилаз Јиндриховицима је шумовит крај са четинарима и предивним пропланцима.

Прилаз Карловим Варима, и читавим подручјем красе обрадиве површине од црвене земље, гдје наш водич рече да је Карловарски крај веома богат рудама гвожђа као и огромним ресурсима угља. Отуда и назив планинског масива, Рудна планина. Отуда и логори у Карловарском крају од 1914 -1918. као и 1941-1945. године. Само у логору Јиндриховицама (Хајнисгрину) 1915-1918.г. преко 40.000 хиљада и то већинских Срба из Шумадије, ваљевског краја и читаве Србије, који су радили у каменоломима, рудницима и фабрикама као позадинска снага аустроугарског фронта.

Нађе се и српска младост из Пожаревца, вјероватно првопозивац Дунавске дивизије кога заробише Аустрогари, оста у својој 23 години скрхан болешћу и тешким радом на гробљу у шуми атара Јиндриховачког – записано на обелиску – Божидар Рајковић, рођ. 1895 умро 9.априла 1918.године. Ту са њиме леже још 1599 жртава неексхумирани у буковој шуми, некада гробљу, крај самог логора.

Присилан тежак рад, тортура, епидемије, односиле су дневно по 40 мученика.

Градили су између осталог и резервоар за снабдијевање водом јиндриховачки крај на брдашцету више малих и питомих Јиндриховица, који никад не проради, али зато наста гробница. Данас маузолеј, који сами ископаше за њих 7100. гдје леже спаковани у малим ковчежићима "као кад трговац попакује ципеле у радњи на рафовима за продају". Осташе заувијек у брдима Рудни планина, некада богатог Судетског њемачког краја који доживе сличну судбину 1945-1948.године. Ћутке у мимоходу положисмо цвијеће на те ковчежиће, забиљежисмо апаратима и камером највеће стратиште тог напаћеног српског народа који оста заувијек у брдима Бохемије.

Налазити се у Рудним планинам и близини једне од најљепших европских бања, Карлове Вари, а не видјети је, био би гријех за душу. Имасмо задовољство да је читаво поподне разгледамо и дивимо се тој љепоти што људска рука сагради. Оста за нама по много чему тај Карловарски крај да га памтимо и сјећамо се кроз вријеме и за наравоученија.

Не видјети Сент Андреју, био би гријех према своме роду

У повратку ка домовини, свратисмо у Будим и некада трговачку Пешту, тај барокни град са посебно израженом готском архитектуром на "плавом Дунаву." Ту је у њему и велики Текелијанум, просвјетна српска институција коју остави Сава Текелија нашем народу, велики српски интелектуалац, војсковођа и задужбинар. Бити у Будиму а не видјети Сент Андреју, био би гријех према своме роду.

Свакако треба видејти прелијепу Пожаревачку цркву коју саградише Срби из Пожаревца, Кличевца, Курјача и околних села нашег крај 1759. од своје Велике сеобе 1690 године. Ћипровачку коју саградише Срби из Видина, Београдску Саборну, Оповачку, Збешку, Благовештенску, Бладичански двор. Сва здања која сачинише богати трговци, занатлије и ствараоци те старе и градитељске цивилизоване Србије.
Утиске које понесмо са собом из средњоевропског свијета: Да, остадосмо у ратним вихорима широм Европе, али и да остависмо трага као Лужички Срби у околини Дрездена, Срби градитељи своје културе и културних насљеђа, баштине попут стари цивилизовани народи широм Европе.

Славољуб Стојадиновић – Регрут



Оставите одговор