Српска кобасица

Често нам на таласима радија и на многим ТВ каналима громогласно нуде производе месне индустрије.

Пише: Душан Стегић, професор

Тако су слаткорјечиви, тако то лијепо усликају и сви су најбољи и најјефтинији. Потрошачи се вјероватно радују ако им се у овој скупоћи нуди и нешто јефтино или јефтиније. А мене једна јефтиноћа, сваки пут кад је чујем, дубоко растужи, разочара и повриједи. Ето тако, нуде нам српску кобасицу по 3 (три) конвертибилне марке, а то је отприлике или 170 динара или 1,5 евра за један килограм.

Ако би размишљали као потрошачи, морали би поставити питање од чега је та кобасица направљена кад се за те три марке једва може купити тек четврт килограма јефтинијег меса (претпоставити је да се кобасице праве од меса). Онда би могли размишљати о томе да је та кобасица, која носи национално име једног народа, можда субвенционисана од тог народа. И кад оцјенимо да ни једно од тих размишљања нису рационална, морамо доћи до закључка да је ипак „нешто труло у држави Србији и Српској“. Не зато што су у њима алхемичари у месној индустрији произвели тако јефтину кобасицу него зато што су јој дали име СРПСКА КОБАСИЦА.

Овдје би било мјеста потражити дијагнозу за тај српски народ који је познат као народ који се добро храни, гдје се „ишчашио“ и дозволио да наше национално име носи производ упитног или најгорег квалитета. Кад се каже француски коњак, швајцарски сир, руски кавијар, енглески штоф, египатске баклаве… нема сумње да се ради о врхунским производима, поносу тих земаља и народа. А ми, зар нисмо били у стању на тим толиким кобасицијадама, сланинијадама поставити стандарде да се направи српска кобасица која ће бити боља од до сада направљених и уобичајених кобасица и нека кошта колико треба да кошта, да ју приуштимо у одређеним приликама кад се на трпезу износи само оно најбоље. Такву кобасицу би требало одговарајуће заштитити и да нам служи на понос.

Сад кад би требало да се укрцамо у воз који граби ка чласнству у ЕУ небисмо смјели укрцати и рецидиве наших глупости јер би нам се могло десити да за патентирање, односно брендирање, остану српска кобасица од евро и по, ракија брља као српска шљивовица и слично. Овако себе сами псујемо, а примјера ради, не тако давно је могло бити забрањено псовати друга Предсједника!

Требало би у најмању руку забранити производњу и промет производима који не личе ни на шта, а носе наше име.