Сребреница: Осакаћено дијете од 30 љета
Сребреница, у којој су Срби већина, намјерно се 30 година држи у стању полураспада; како би служила као дијете којег зликовци осакате да би боље просила по улици.
Никоме ко ће данас буде правио ратнохушкачку параду и фалсификаторски пир у Поточарима, није заправо циљ да дође до помирења и суживота између православних и муслимана (Срба).
Да јесте, не би се то радило на тај начин.
Србима се брани било какав облик сјећања на посљедњи ратни сукоб у Дејтонској Долини Плача, на исти начин, на који се то чинило у периоду 1945-1991. Не само то, него им је некакав Шпанац, по имену Карлос Вестендорп промијенио Устав, па сљедствено укинуо и грб са двоглавим орлом и химну Боже правде.
Уколико се ради на култури сјећања, посебно у вријеме владавине СНСД-Милорад Додик, то је стихијски, кичерајски, а прије свега – дневнополитички. Крајње дневнополитички.
Што ће рећи да се забрана коју је некада проводио Централни комитет Савеза комуниста Југославије, а данас се ЦК СКЈ крије под скраћеницом ОХР (Уред високог представника (нечијег, за нешто)), примила и међу елитом и међу обичним народом. Зато данас многи поносно вјешају српску тробојку са генерацијском срамотом – ПЦ амблемом, потуреним као кукавичије јаје у гнијездо двоглавог орла.
До те мјере је то развијено, да ће данас (и само данас), већина Срба да попије таблету за смирење или се добро исрбује, потакнута лажима, неукусом и немањем мјере наших комшија из сусједног Ефбиха. Који би сви редом опет у рат. Чекају "друго полувријеме".
Ако им се каже да булазне о некаквом "геноциду Сребреници", мисле да имају право да вас туку. Да нико други нема никакво право, чак ни на слободу мишљења и његовог изражавања.
То ће рећи, да тренутачни српски нараштаји одрастају на тековинама ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА преумљења и насилне забране говора о злу које им се десило.
Главни циљ данашње антисрпске приредбе у Мјесној заједници Поточари, Општина Сребреница, Република Српска; као и сваке до сада – јесте да се код свих, а посебно младих и у незнању одраслих Срба, развије осјећај стида.
Стида због чега?
Немамо се чега стидити.
Стид треба да буде оне који су од Сребренице направили осакаћено дијете на планетарном нивоу, како би што боље могло просити, молити и кукумавчити.
Нико није ни у чему бољи, а само на нама је да ли ћемо бити гори од других. Бићемо гори, искључиво ако пристанемо да се било коме извињавамо. Посебно онима којима не пада на памет, не да се извине нама, већ који нам не допуштају ни то право, да својој дјеци у школама говоримо чега да се чувају из прошлости.
На првом мјесту оваквог братства и јединства, односно мултиетичности и мултиконфесионалности грађанске државе, како се то већ данас зове.
Посебно мултиетничности, мултиконфесионалности, суживота и боље будућности, какву ћемо гледати данас опет у сред Српске.