Сребреница – како се заиста збило
Преносимо текст посланика у парламенту Швајцарске, Донатела Пођија, који су објавиле тамошње дневне новине Л-опинион. Као наслов за за овај мој допринос посудио сам наслов књиге Александра Дорина и Зорана Јовановића издате 2010. године у оригиналној верзији под насловом “Srebrenica – wаs wirklich wаr“ и преведене на италијански од Антје Фореста и Корада Бертанија 2012. […]
Преносимо текст посланика у парламенту Швајцарске, Донатела Пођија, који су објавиле тамошње дневне новине Л-опинион.
Као наслов за за овај мој допринос посудио сам наслов књиге Александра Дорина и Зорана Јовановића издате 2010. године у оригиналној верзији под насловом “Srebrenica – wаs wirklich wаr“ и преведене на италијански од Антје Фореста и Корада Бертанија 2012. године у едицији Замбон.
Књига коју би требали сви да прочитају, укључујући и неке екс-судије, јер ствари се нису десиле баш онако како је неко покушавао и даље покушава да нам их представи. Организована је и навођена кампања дезинформација, од стране влада, нарочито у погледу међународних тема, тако да се слажем у потпуности са оним што је написано и документовано у овој изузетној књизи.
Апропо навођених дезинформација; сјећа ли се неко “масакра над невиним цивилима Албанцима” које је учинила југословенска војска ( српско-црногорска ) на Косову?
Колико је нас сазнало – у међувремену – да „цивили“ нису били то: цивили, него борци ОВК који су погинули у ватреном окршају, и да је шеф међународне посматрачке групе био нико други него агент ЦИА Вилијем Вокер, који је наредио да се сви погинули борци пресвуку у цивилна одијела, стварајући тако дуго очекивану прилику да се објави рат Југославији. Све је то просто мучно, да не кажемо нешто још горе.
Сребреница је један мали градић у екс-ЈУ републици Босни и Херцеговини, и у садашњој држави БиХ вјестачки створеној од од НАТО-а ( гле чуда !) . То је била енклава на српској територији, у којој су до средине 90-тих живјели већином муслимани.
Сребреница је била “заштићена зона” , ( наизглед ) демилитаризована и уз војно присуство НАТО-а. Али Сребреница је у исто вријеме и једна страшна метафора, крвава и агресорска, у којој не само да се понављају: расизам, фађизам, геноцид, етничко чишћење, масовна силовања; укратко све могуће етикете, често неистините које су се у задњих 20 година показале јако ефикасним за обмњивање јавности. Ову књигу, понављам, искрено препоручујем свима, јер она нам показује да се један злочин заиста десио, са малом разликом од званичне верзије: зртве злочина су били Срби са 3.280 жртве ( које су досад познате ) од којих 70% цивила!
Све ове жртве убијене и масакриране у периоду 1992-1995 имају своје име и презиме и све су регистроване (www.serb-victims.org). Онај други масакр, над муслиманима, садржи многе тамне стране (у погледу укупног броја жртава су откривени многи лажни подаци и жртава које немају никакве везе са Сребреницом) као и несумњив покушај да се ухвати у замку српска компонента и са накнадном реконструкцијом командне одговорности дође до предсједника Југославије Милошевића.
И заиста, он је оптужен, али сви знамо моћ и методе ЦИА –е.
“Међународно кривично право” је било потпуно огољено; друга Сребреница она са српским жртвама, бива тотално игнорисана! Истина о Сребреници није ни вјерско питање ни питање интерпретације, већ питање чињеница, чињеница које су, гле случаја, систематски заташкаване и цензурисане од стране муслиманских политичара, земаља чланица НАТО-а и западних масмедија .
Нико се више не сјећа ужасне “Операције Олуја” од 4.аугуста 1995. ( прочитао сам књигу Ђакома Скотија, едиција Гамберети ) када је хрватска војска са 150.000 војника, извршила напад на територију РСК, окупирала је и етнички очистила читав један народ, који је у непрегледним колонама напустио куће и имања, да би дошли до Републике Српске и Србије ? Ово се зове етничко чишчење ! Сви умукли и сви у амнезији?
Хоћемо ли да причамо о ОВК као о “војсци за ослобођење Косова”?
Војска која није била ништа друго него криминална организација, финансирана од ЦИА ( гле чуда !) и такође од стране многих Албанаца у Швајцарској ( ово је већдокументовано ), појачана “муслиманским борцима “ који нису ништа друго били него одреди смрти под командом команданта и ратног злочинца Хашима Тачија.
Званична верзија “Сребренице” је једна пропагандна лаж која не постаје истина ако се понавља у бескрај, без представљања доказа. У овој књизи се доказује, обиљем доказног материјала чак и фотографијама, да је масакр заиста био, али на штету Срба, и о којем никад нико није причао.
Данас је очигледно да је признавање независног Косова, које је издејствовано у веома кратком времену ( под чијим притиском ? ) од стране “наше “ истрошене министарке Мишелин Калми-Реј, била једна огромна политичка грешка ( једна од многих које је ова госпођа направила ) , због које ћемо имати посљедице у будућности, чак и оне финансијске.
Независно Косово није признато од држава као сто су Кина, Русија, Индија, Шпанија, Аргентина и још многих других.
Хвала вам за апсолутну инкомпетентност коју сте показали и у овом случају, и зато што сте крили праву истину.
Превод: Срђан Ковачевић
Људи којима нисмо ништа се више боре за истину од нас!
Хвала овом човјеку и Фронталу за објаву текста!
Evi i od mene prilog:
Vaclav Dvoržak:“Kako sam postao ratni zločinac“
„Postati ratni zločinac je u današnjem svetu relativno lako. Dovoljno je da
vas tako označi američka administracija i taj ste. Najbliža stanica Hag sa
svojim sudovima. Opisaću vam ukratko kako sam se u toj situaciji našao ja.
Moje ratno zločinaštvo je počelo sasvim nenapadno i nevino. Čekao sam dugi
red sa interesentima za potpis gospođe Olbrajt. Autogramijada se održavala
na prvom spratu palate knjiga Neoluksor, a ja sam za bivšu gospođu državnu
sekretarku vlade SAD spremio poklon.
Dokumentarni film „Oteto Kosovo“ sa engleskim titlom, kao i par plakata.
Obezbeđenje me je doduše upozorilo da gospođa Olbrajt potpisuje samo svoju
knjigu a ne neke plakate ili fotografije, ali sa poklonom su me pustili
dalje. Zajedno sa mnom su bili i moji prijatelji. Sa njima sam se upravo
vratio sa putovanja po Kosovu, koje je imalo za cilj upoznavanje te srpske
pokrajine.
„Gospođo Olbrajt, doneo sam vam na poklon svoj film koji sam snimio na
Kosovu.“ Isprva osmeh bivše ministarke spoljnih poslova, počeo je polako da
se krivi u trenutku kada sam izvadio plakate. Na njima su se nalazili samo
fotografski motivi iz poslednjih ratova na Balkanu. Pored stola gde su se
knjige potpisivale nisam bio sam. Bilo nas je petoro a plakata takođe pet.
Zamolio sam gospođu Olbrajt da nam umesto knjiga potpiše ostala svoja dela
kojima se proslavila na Balkanu.
Na prvom plakatu su bili motivi iz rata u Bosni. Podsetili su nas na to kako
je američka administracija u Bosnu dovela džihad, i sa Iranom koordinirala
naoružavanje i snabdevanje 4000 mudžahedina, kojima se u to vreme bio upravo
završio „posao“ u Avganistanu. Preko 98000 mrtvih, mržnja, kao i etnički i
verski očišćeni prostori srednje Bosne su konačan račun ovog rata. Sledeći
motiv su bile fotografije posečenih srpskih glava, sa kojima su ljudi
komandanta Orića igrali po Srebrenici fudbal, pre nego što je grad od
muslimanskih zločinaca oslobodila Vojska Republike Srpske. To što su SAD
tada stale na stranu islamskih fundamentalista, delo je pre svega gospođe
Olbrajt, gospodina Klintona i njegove supruge. Tadašnji američki ambasador u
Beogradu, na početku bosanskog građanskog rata, vršio je pritisak na vođu
bosanskih muslimana Izetbegovića da otkaže tek potpisani Lisabonski sporazum
(Kutiljerov plan), i tako upropasti mir u Bosni na nekoliko dugih krvavih
godina. To je bilo delo tadašnje američke diplomatije.
Na drugom plakatu je bila prikazana operacija Oluja. Tom prilikom je iz
Hrvatske, sa svojih vekovnih ognjišta bilo proterano 220000 Srba. Etničko
čišćenje ogromnih razmera. Njeni organizatori do danas nisu kažnjeni, a Srbi
na svoju imovinu ne mogu da se vrate. Gospođa Olbrajt je tada, na tlu
Organizacije UN, odvraćala pažnju tvrdnjama o masovnim ubistvima u
Srebrenici, mahala satelitskim snimcima na kojima su navodno zabeležene
sveže masovne grobnice. Fotografije su do danas navodno tajne. Možda zato,
da se gospođa Olbrajt ne bi dodatno blamirala. Na označenim mestima naime
nikakve grobnice nisu bile pronađene. Samo je u stvari gospođi Olbrajt bilo
potrebno da na pozornici OUN, pred svetom i američkim biračima opravda
pripremano bombardovanje položaja vojske bosanskih Srba, za koje su bosanske
Poturice i međunarodni muslimanski avanturisti bili kratki. Na zaboravimo da
je tada Osama bin Laden bio američki saveznik, i po svetu putovao sa pasošem
muslimanske države koja se upravo rađala u Bosni i Hercegovini. Antisrpska
propaganda, izmišljene masovne egzekucije civila u Srebrenici itd., trebalo
je da odvuku pažnju od pripremanog etničkog čišćenja u Hrvatskoj odnosno
Krajini i Slavoniji. Ono je počelo mesec dana nakon oslobađanja Srebrenice
pod nazivom Oluja. Operaciju je tada stručno pripremilo i rukvodilo nekoliko
desetina američkih oficira, koji su od strane vlade SAD bili privremeno
penizionisani kako bi mogli da stupe u službu privatne ratne firme.
Isplanirali su i sa hrvatskom vojskom izvršili genocidni napad na hrvatske
Srbe. Po završetka ovog „džoba“, vojska Sjedinjenih država ih je opet
primila nazad na njihove ranije funkcije, u istu platnu kategoriju. Na ovaj
način su režiseri tog gnusnog čina izbegli neprijatna pitanja novinara u
Kongresu.
Trećim plakatom smo želeli da gospođu Medlin, rođenu Korbel podsetimo na
njenu sramnu ulogu u agresiji protiv osnivačkog člana Organizacije
Ujedinjenih nacija – Jugoslavije. Bombardovanje, koje je njen prijatelj
Havel nazvao „humanitarnim“, značilo je ne samo kršenje Povelje OUN već i
Vašingtonskog ugovora (Povelje NATO). Olbrajtova je u funkciji ministarke
spoljnih poslova SAD grubo pogazila međunarodno pravo, što predstavlja težak
međunarodni zločin. Mrtva srpska deca, ljudi poginuli u vozovima, autobusima
i izbegličkim kolonama za gospođu Olbrajt su predstavljali „kolateralnu
štetu“ njene „humanitarne“ agresije.
Na četvrtom plakatu je prikazano otimanje dve južne srpske oblasti – Kosova
i Metohije – i poklanjanje ove teritorije albanskoj narkomafiji. Jedna od
fotografija beleži zaljubljeni pogled gospođe Olbrajt upućen Hašimu Tačiju,
današnjem „kosovskom premijeru“. Šmeker je, svaka čast, gospođi Olbrajt se
ne čudim, ali takođe je u pitanju i traženi terorista u međunarodnim
razmerama, koji je osnovano osumnjičen za trgovinu ljudskim organima otetih
i poubijanih stanovnika Kosova i Metohije. Tako barem stoji u izveštaju Dika
Martija koji je iznesen u Savetu Evrope. Gospođa Olbrajt je i tada, 1999.
godine vodila američku diplomatiju a njene diplomate su tragale za bilo
kakvim izgovorom za napad na Jugoslaviju. Na kraju je to bio incident u
Račaku, događaj insceniran uz pomoć terorističke organizacije UČK. Nju su
doduše NATO okupatori, nakon zauzimanja Kosova i Metohije, odmah zabranili,
ali njeni članovi uključujući komandni kadar, zauzeli su mesta u vladi,
parlamentu, političkim strankama, vojsci, policiji. I tako, u skladu sa
time, danas izgleda Kosovo. Pre nedelju dana sam se sa prijateljima vratio
sa Kosmeta te možemo da referišemo. Otcepljenje Kosova, nasilno precrtavanje
evropskih granica bez saglasnosti država kojih se to tiče, bez saglasnosti
OUN je sledeći međunarodni zločin koji bi verni čitaoci sabranih dela
Olbrajtove trebalo da imaju u vidu. Uostalom, recite, neće li se cena njenog
potpisa povećati saznanjem da potpisana, nije samo slavna diplomatkinja,
mila zemljakinja i vešta spisateljica, već isto tako i poznati ratni
zločinac koji svoje zločine lukavo skriva iza „borbe za ljudska prava i
slobodu“.
I još peti plakat – trešnja na torti.
Gospođa Olbrajt je zajedno sa bratom prvog imenovanog protektora okupiranog
Kosova dr Kušnera, osnovala kompaniju IPKO. Nečasnim metodama, uz pomoć
bivših članova UČK, eleiminisali su sa tendera konkurenciju, formirali mrežu
mobilne telefonije na Kosovu, a pre nego što su firmu prodali, kosovskoj
policiji su naložili da uništi drugu konkurentsku firmu mobilne telefonije
kako bi podigli cenu svoje firme. Dobit za Olbrajt Grup je prema albanskim
novinama Koha Ditore iznosila 200 miliona dolara, za gospođu Olbrajt dobit 5
% od te cene. Sasvim lepa nagrada za notorno kršenje međunarodnog prava i
ratno huškanje.
Reakcija gospođe Olbrajt na naše plakate sama po sebi dovoljno govori.
Umesto diplomatkinje, u njoj je pobedila druga Olbrajtova. Naše plakate je
počela da kida i cepa. Histerični krik „get out, get out.“ odjekivao je u
zanemeloj sali knjižare Neoluksor. Dalje se samo sećam grubog napada
obezbeđenja palate knjiga, guranje, tokom koga su mladi ljudi koji su
stajali pored dobacivali „krvava babo“; uvrede na adresu mog skoro slepog
prijatelja koji me je pratio; fotografkinju je obezbeđenje oborilo na zemlju
… Vika „Bez fotografisanja! Bez snimanja!“ U tom trenutku su mi popustili
nervi, izvinjavam se, ali nisam diplomata, i počastio sam bivšu gospođu
državnu sekretarku vlade SAD titulom, koju sam o njoj mnogo puta čuo u
Srbiji, na Kosovu, Makedoniji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori: „Balkanska
kasapkinja“.
Gospođa Korbel Olbrajt, nekada navodno uzor diplomatskog šarma, opet je
povisila glas. Vikala je na mene i moje prijatelje. „Vi ste ratni zločinci!
Vi ste ratni zločinci!“ Tako se to desilo. Onaj na koga bi nekada gospođa
Olbrajt pokazala prstom, bio je kriv. Odvezli bi ga u Hag (ICTY), u smešno
vođenim procesima bi bio osuđen, i gotova stvar. Tako je prošlo već nekoliko
desetina srpskih oficira i generala. Dragi čitaoci, molim vas nemojte se
čuditi što sada zajedno sa mojim kolegama iz našeg udruženja Prijatelji Srba
sa Kosova, sa strepnjom očekujem da iz Haga dođu po nas – ratne zločince.
…“
Autor je potpredsednik građanskog udruženja „Prijatelji Srba sa Kosova“,
režiser i dokumentarista
Sa češkog prevela: Nataša Kević
Karaju nas i mi ćutimo, ništa bolje nismo zaslužili.Žali Bože roditelja koji su nas školovali, mi ćutimo,djeca nas ne gledaju,bleje u mobilni,mi ćutimo…toplana nas kara,mi ćutimo,glavonja si dovuko autoput do kuće,mi ćutimo…..Kosti nam razbacuju,mi ćutimo..
Ćutali i ćutali i postojali nismo.
Ma ne piše mi se ništa….
:P:P:P:P:P:P:P:P:P:P:P:P:P:P:P:P:P:P:P:P:P:P
„Žali Bože roditelja koji su nas školovali, mi ćutimo,djeca nas ne gledaju,bleje u mobilni,mi ćutimo…toplana nas kara,mi ćutimo,glavonja si dovuko autoput do kuće,mi ćutimo…..Kosti nam razbacuju,mi ćutimo..“
Одавно нисам прочитао једноставнију а бољу дефиницију нашег проблема. 😀