Срђан Рајчевић: Наша академска заједница је уљуљкана

Данас се ова установа пуним именом зове Министарство за научнотехнолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске. Шта нас још ново очекује, питали смо (новог) министра.

петак, јануар 11, 2019 / 09:40

Министарство науке и технологије, како смо навикли да га зовемо и таг нећемо мијењати, спада у она министарства која су и буџетески, а и у јавности, код нас традиционално запостављена. Новитет је придодавање високог школства, које је изузето из Министарства просвјете и културе, што слиједи логику улоге универзитета и факултета у друштву.

Сматрали смо да серију интервјуа са новим колачима у Влади Српске, треба отворити управо таквим, стратешки важним министарством за опстанак Српске. Уосталом, осим у сфери политике, Фронтал.СРБ истрајава још свега на озбиљним и критичким текстовима из области културе и науке, што код нас редовно изостаје у медијском простору. До непостојања. Усамљени примјери као што је Фронтал, више су изузетак који потврђује правило.

У ресорном министарству нови главнокомандујући је човјек, који је већ имао искуство у управним пословима, будући да је дуго био на челу Агенције за информационо друштво. Осим што само име ове агенције указује на везу са науком, инкорпорирано је и у назив министарства, што доста помаже при стартовању.

Но, трка са научним свијетом неће бити ни спринт, нити кошарка – већ маратон. Ту висок стас новог министра неће бити од веће улоге (осим што „повише на брду стоји“), већ ће исход те утакмице одређивати паметна, далековида организација и количина новца који заједница улаже. Отуд и прво питање.

Гдје је Српска по издвајању за науку у односу на земље окружења, а колико у односу на технички најразвијеније земље свијета (Њемачка, Јапан, Русија, Кина, САД…)? Да ли су та улагања довољна, какви су досадашњи резултати и очекујете ли да ће у новом сазиву Владе РС она бити већа?

Веома мало земаља може пратити ниво улагања у развој науке у најнапреднијим земљама, а овим земљама не може парирати ниједна земља у окружењу, сем донекле Словеније. Илустрације ради, Република Српска улаже знатно мање од Србије и Хрватске, а око десет пута мање од европског просјека.

Иако нема дилеме да су улагања у истраживања и развој недовољна, морам нагласити да ово није кључни разлог слабе међународне видљивости и скромне научне продуктивности наше научноистраживачке заједнице. Кључни изазов који треба да ријешимо у наредном периоду јесте успостављање јасних критеријума за изборе у научно – наставна звања на високошколским установама.

Ако желимо да будемо конкурентни на европском или свјетском плану, ми морамо далеко више пажње посветити квалитету научноистраживачког рада који ће бити темељ много квалитетнијег наставног процеса. Квалитетна истраживања брзо привлаче пажњу привреде, што је додатни разлог да се на овом пољу много више ради. Ово је сложен процес који морају пратити већа и, што је за нас много важније, циљана улагања у приоритетне области истраживања која ће помоћи развој висококумулативних грана привреде.

Процентуално, на које активности одлази највећи дио буџета вашег министарства и намјеравате ли шта мијењати у приоритетима у издвајању средстава?

Ако изузмемо материјалне трошкове и плате запослених, буџет досадањшег Министарства науке и технологије у потпуности је био усмјерен на подстицајне мјере за научну и иноваторску заједницу.

Програмске активности оба досадашња ресора базирале су се искључиво на суфинансирању различитих активности важних за научноистраживачки и технолошки развој као што су научна публицистика, размјена научних сазнања, међународна колаборација с посебним нагласком на оквирне програме Европске уније, унапређење научноистраживачке инфраструктуре, истраживачко усавршавање, развој иновативних идеја и процеса, и слично.

Као што сам већ нагласио, наш стратешки циљ јесте да циљаним улагањима у одређене области истовремено подстакнемо развој привреде и научне продуктивности, како би цијело друштво Републике имало мјерљиве користи. У том смислу, предвиђено је усвајање посебне Стратегије паметне специјализације Републике Српске која ће дефинисати до пет приоритетних области за издашнија улагања.

Која су, по вашој оцјени, најзначајнија научна достигнућа научника из Српске од њеног оснивања до данас? Има ли у посљедњој деценији неких резултата или барем области, у којим можемо рећи да смо у врху, или да барем парирамо свјетској науци?

Ми смо сувише мали систем да бисмо могли парирати врхунској свјетској науци. Довољно је погледати буџете неких од водећих свјетских универзитета или корпорација па да закључимо да све земље из нашег окружења кумулативно не улажу толико средстава за истраживање и развој.

Мислим да и не треба да се стално поредимо са таквим гигантима, већ да пронађемо аутентичан правац развоја наше науке, заснован на сопственим ресурсима и конкурентским предностима. Вријеме је да почнемо далеко више улагати у истраживачке тимове који имају потенцијал да се приближе свјетским врховима.

Уз додатни подстрек Републике, наше инжeњерске, пољопривредне и медицинске научноистраживачке организације релативно ће брзо постизати свјетски препознатљиве резултате. У скорије вријеме неколико истраживача из области хемије, биохемије, физике, електротехнике, пољопривреде и машинства остварују запажене теоријске или апликативне резултате.

Шта је оно, што Срђан Рајчевић сматра стратешки битним правцем развоја науке и научне мисли у Српској, те шта је оно што можемо очекивати као ваш лични печат у смислу нових политика или нових праваца развоја? Када можемо очекивати да ћемо у пракси примјетити резултате таквог приступа?

Кључни стратешки циљ дефинисан Стратегијом научног и технолошког развоја Републике Српске 2017-2021 година „Знање за развој“ јесте значајно унапређење ефикасности и ефективности научноистраживачког и иноваторског система. Дефинисали смо шест стратешких циљева развоја науке и иновативности и сви се своде једну једину ријеч: квалитет.

Инсистираћу на подизању квалитета научноистраживачког рада и подстицању изврсности наших истраживача. Наша научноистраживачка заједница у смислу научне продуктивности каска за земљама региона, а још више за развијеним европским земљама.

У том смислу је наш циљ идентификација и додатно подстицање изврсних истраживача чији рад је препознатљив на међународном плану. Ова „острва научне изврсности“ имају потенцијал да оспособе нове изврсне младе истраживаче и формирају подмлађене истраживачке тимове без којих није могуће дугорочно развијати научну заједницу.

Наша академска заједница је добрим дијелом уљуљкана и то се мора промијенити. Први корак јесте постизање консензуса око „правила игре“ у свијету науке. Прије 30 година било је довољно објавити научни рад у часопису на простору бивше Југославије, али то просто више није тако. Наши истраживачи морају се отворити према свијету, укључити се много више у међународну колаборацију која по правилу резултира успостављањем корисних мрежа контаката и додатним пројектима.

Такође, везивање истраживања искључиво за уже научне области је превазиђен концепт. Нама је потребан интердисциплинаран и мултидисциплинаран приступ као што показују успјешни примјери у многим развијеним земљама. Ми смо мали систем, са малим бројем становника, недовољно развијеном научноистраживачком заједницом и економијом у поређењу са европским просјеком, али управо то може да буде наша велика предност.

У дигиталном добу ми можемо да прескочимо неке кораке и далеко брже се интегришемо у свјетске токове. У смислу развоја информационог друштва већ имамо добру институционалну основу, а у научноистраживачком смислу морамо сви заједно радити много више и квалитетније.

Први конкретни резултати оваквог приступа у науци не могу се очекивати у првих сто дана Владе, али могу до краја наредне календарске године. Наш институционални оквир у области науке је у знатној мјери уређен, а изазов пред нама је како да интегришемо тај институционални оквир у високо образовање, имајући у виду да је огроман број истраживача концентрисан управо на високошколским установама, а не на институтима као што је пракса у развијеним земљама.

Колико се слуша ријеч науке и струке у високој политици и при стратешком планирању?

Могу понудити само крње одговоре, имајући у виду моје веома кратко министарско искуство. Чини ми се да постепено сазријева свијест на свим нивоима о важности консултовања стручних мишљења и сучељавања аргумената у процесу доношења политичких одлука.

То је процес који се неће завршити преко ноћи и на неки начин прати сазријевање друштва. У неким земљама се мишљење научне и стручне заједнице изузетно озбиљно третира, а наш задатак је да развијамо свијест о важности науке у креирању политика у свим областима.

Стиче се дојам да је и у научном усавршавању на снази нека пат позиција између исплативости и улагања. Кад ће Српска почети да води рачуна о свом новцу и тако чувати позитивне тековине свог система вриједности, од којих је бесплатно високо образовање и даље међу највишим хуманистичким достигнућима, које многе земље свијета немају?

Кључни фактор развоја сваког модерног друштва су висококвалификовани стручњаци. Ми ћемо направити значајан заокрет у смислу школовања наших младих људи и њиховог односа према државном новцу.

У најмању руку је некоректно да млада особа заврши студије и добије факултетску диплому у Републици за јако мало новаца, а да такво знање експлоатишу друге земље.

Нормално је и људски да млади људи прижељкују најбоља рјешења за своју будућност због чега неки од њих своју срећу желе да пронађу у иностранству. Свјесни смо да није довољно инсистирати да млади остају овдје, ако немају адекватне услове за лични и професионални развој. Треба имати на уму да сличне проблеме имају све земље у окружењу.

Зато је заједнички задатак институција власти, образовних институција и привреде да пронађу модел развоја који ће младе људе дугорочно задржати у Републици. За почетак морамо о овој теми отворено и без устручавања разговарати прије него што донесемо квалитетне политичке мјере.

Без обзира што нијесу егзактне, већ друштвене, историја и лингвистика су и даље науке. Може ли наука преузети примат и дати коначне одговоре на политичке проблеме и иницијативе око, рецимо, увођења тзв. „босанског језика“ у школе у Српској?

Мислим да одређене области историје и лингвистике треба да буду посебно третиране, за разлику од већине научних дисциплина у којима се научни допринос може квантификовати.

У будућности ћемо пронаћи начин да неке од ужих научних области у оквиру хуманистичких наука добију посебну подршку, имајући у виду да се резултати њиховних научних истраживања не могу тако лако примијенити у привреди, али су изузетно важне за развој наше културе. Научне спознаје могу бити од кључне важности за доношење информисаних политичких одлука, укључујући и питања језика.

Наш став је ту познат, чврсто утемељен у Уставу Републике Српске који конструкцију „босанског језика“ не познаје. Објективно сагледавање наших историјских искустава на темељу чврстих аргумената може пресудно утицати на проналажење одговора сложених друштвених питања.

Како стојимо са примјеном научних новитета и достигнућа у пракси? У саобраћају, рецимо, посљедњих година се понашамо као да кружна раскрсница није измишљена прије семафора?

Република Српска располаже значајним природним и људским ресурсима, али је трансфер знања веома пасиван. Не постоје квалитетне анализе о стварним потребама тржишта рада, нити послодавци показују иницијативу да искористе научно знање наших научноистраживачких организација.

Зато смо прошле године иницирали низ састанака са представницима факултета, превасходно из области техничких наука, како бисмо утврдили њихов потенцијал за сарадњу са привредом. Паралелно са овим процесом посјетили смо више привредних друштава с циљем да утврдимо шта је привреди заиста потребно. Резултат ће бити покретање неколико пилот пројеката ове године који ће бити усмјерени на рјешавање конкретних проблема с којима се предузећа суочавају.

Надамо се да ћа нам искуства стечена кроз ове пројекте омогућити да од наредне године покренемо редовне програмске активности усмјерене ка подстицању трансфера знања у привреду.

На који начин би оцијенили ту битну спону, популаризације науке код нас? Да ли је научник код нас превише у планетарном стереотипу шмокљана са наочарима и како објаснити новим нараштајима да и код нас и у свијету један инжињер има много веће шансе за велику плату и лагоднији живот од правника и економиста који су на тржишту рада прекобројни?

Бивше Министарство науке и технологије покренуло је више запажених активности усмјерених ка промоцији науке у претходних неколико година.

Најзначајнија манифестација је свакако „Фестивал науке“ који је седам година организован у првој половини новембра и сваки пут привукао пажњу неколико хиљада посјетилаца. Успоставили смо сада већ препознатљиву манифестацију „Дане математике“ чија је максима „Математика није баук“ са очигледном намјером да се математика, као једна од кључних научних дисциплина у модерном добу, приближи дјеци на допадљив начин и подстакне их да уписују студије математике.

Учествујемо у обиљежавању европске манифестације „Ноћ истраживача“ која се одржава сваког задњег петка у септембру, а успоставили смо и научни часопис „Инфинити“ који је доступан у штампаном и дигиталном издању путем нашег сајта. У наредном периоду промоција науке ће бити много више усмјерена ка друштвеним мрежама јер на тај начин можемо допријети до далеко већег броја корисника.

Сматрате да ћемо прије осјетити посљедице нових извора енергије који се не ослањају на фосилно гориво или ће то бити развој вјештачке интелигенције? Какви су ваши ставови и гдје видите Српску у овим футуристичким трендовима?

Оба тренда су изузетно важни на свој начин. Све је очигледније да је драматично глобално загађење највећим дијелом узроковано сагоријевањем фосилних горива, због чега је прелазак на тзв. зелене изворе енергије неминовност.

Наша Реублика има солидне предуслове за развој енергетског сектора, што је такође и један од приоритетних циљева наше Стратегије „Знање за развој“. С друге стране, могућности које нуди вјештачка интелигенција изгледају невјероватно, од рјешавања баналних свакодневних проблема, до значајног унапређења квалитета живота.

Истраживања у обе области су изузетно динамична, а људи широм свијета већ користе бројна технолошка рјешења заснована на вјештачкој интелигенцији, иако тога често нисмо свјесни. Примјери су бројни, од алгоритама за напредно претраживање интернета и „паметних“ претрага и сортирања огромне количине података, преко далеко софистицираније дијагностике и нових видова терапије у медицини, оптимизације коришћења машина у пољопривреди што појефтињује процес производње хране, до аутономних возила.

Дуго сте били на челу Агенције за информационо друштво, па вам је чак и наш адвокат тражио стручно мишљење, у којем сте изнијели став да се за коментар посјетилаца, не може сматрати одговорним медиј који има систем за аутоматски унос истих. Да ли вас данас, као министра, изненађује што је у том конкретном процесу судија игнорисала ријеч струке и закон, те нас осудила као да смо штампано издање?

Не изненађује ме, дапаче. Мишљења сам да ће конкретна примјена прописа из области развоја информационог друштва чији смо идејни предлагачи били ми из АИДРС довести до праве мале револуције у судској пракси, јер тренутно имамо веома мали број судских спорова који се односе на кибернетички простор.

Правосуђе је тренутно врло пасивно по овим питањима и у тумачењу појединих одредби тих прописа се ослања на нерелевантне и баналне изворе, умјесто да се у обзир узима тумачење струке. Али и ово је природан дио процеса дигитализације који ће тек добијати на значају у годинама испред нас.

Оптимиста сам, и мислим да ће се ствари „изравнати“, поготово са доласком младих људи на позиције у правосуђу који се, у шта сам се и сам увјерио, све више ослањају на технолошка средства у свом раду а вољни су и да траже мишљење и савјете.

Спадате у мањину оних политичара који на Фејсбуку имају ћирилично профилно име, као и у још малобројнију групу оних министара који су најавили свој избор српским писмом. Колико прогнозирате да ће овим темпом, обзиром на потпуно непостојање азбуке у техничкој и технолошкој примјерни у Српској, нови нараштаји престати да је користе више од титуле обредног писма? Везано за традицију и религију. Има ли ваше министарство план за питање очувања српске азбуке као стуба нашег идентитета?

Очување српског ћириличног писма изузетно је важно питање за нашу културу. Искрен да будем, и сам сам дуго година под изговорим брзине и „практичности“ запостављао ћирилицу, али вјерујем да сам на вријеме схватио грешку.

Колико видим, све више домаћих корисника друштвених мрежа прелази на ћирилицу и то је позитиван, иако недовољно динамичан тренд.

Мислим да ми на високим и одговорним положајима морамо дати примјер, и конкретно, наше министарство све своје објаве на дигиталним каналима комуникације објављује двојезично, на српском језику ћириличним писмом и на енглеском језику, а ради смо да дамо и пуну подршку пројектима који су усмјерени ка коришћењу ћирилице у електронској коресподенцији.

Постоји једно увријежено мишљење да је ћирилица „непрактична“ за модерне видове комуникације што је, аргументовано тврдим, ноторна глупост. Друштва која не држе до свог писма, обичаја, културе су осуђена на пропаст, а предности „глобалног села“, у шта се земљаска кугла претворила са појавом Интернета, се могу итекако искористити за популаризацију ћирилице.



4 КОМЕНТАРА

  1. Свака част министру што пише ћирилицом. Да је среће то би била редовна појава и стална пракса свих Срба без обзира шта раде, гдје и како раде, или су у пензији или не раде. (“велики“ Срби сад увели праксу и хвале се “ја се потписујем ћирилицом“). Ћирилица је српски идентитет и једино српско писмо. Латиница је писмо у српском језику. Не рече ништа уважени министар о катастрофалном стању у високом образовању. Зар високо образовање не спада у област просвјете? Како ће сад то функционисати? Високо образовање у надлежности једног а остале врсте образовања у надлежности другог министарстрва. Хоће ли бивши министри, почев од Сузића, Савановића, Касиповића и Малешевића, али и директори ППЗ РС одговарати због нереда и лошег стања у области образовања, посебно у високом образовању.

  2. Види што ти је наша мука?

    Тамо гдје коначно имаш писменог министра, мало шта ће моћи урадити, све зато што ми нећемо, или не смијемо по нечијем наређењу да мислимо о својој кући као прави домаћини.

    Фино човјек размишља, до душе ја бих ово све спојио са оним Натиним министарством.

    Ко мисли о томе шта је фунционално и повезано?

    Да се имало размишљало о територији, броју становника, ресурсима, привреди која је постојала, стањем кадрова, образовању кадрова, поготово за привреду, данас не би постојао ни један приватни факултет у Српској, не кажем да треба укинути Закон по коме се они могу оснивати, напротив.

    Има лијек за ову, једну од рак рана нашег друштва, надам се да ће ускоро то неко пресјећи, да ће поништити све куповне дипломе, лако је то доказати, да ће одузети лиценце разним приватним факултетима по Бањојлуци, Брчком, Сокоцу, Бијељини, Лукавици-И.Сарајево………. те да ће из државног сектора избацити све који су на незаконит начин, од шофера постали правници, економисти,………………………………..

    Надам се да ће неко коначно имати муда да пресјече.

    Да ће такав-такви рећи, ДОСТА ЈЕ, напоље, „уста вас јебем шкрбава“, што рекао геније Савићевић.

    Такав нама треба мој образовани и маркантни министре Раичевићу.

    Па онда нека они са куповним дипломама отворе себи приватни бизнис, или ако су млађи, нека раде код ТАТЕ „бизмиСмена“, свакако на те факултете иду њихова дјеца и (не) људи, они који хоће звање, јебе се њима за знање, за знање им не треба памет, него диплома, за остало ће се свакако побринути партија, јебач, или „неко јак из фамилије“, зар не?

  3. Интересантно, нико ништа о куповним дипломама

    У Федерацији нешто покренуше, вјероватно због освете Конаковићу, али се поче причати, па влада Федерације донесе одлуку да се испитају8 све дипломе у јавном сектору.

    Код нас у Српској све поштено, ми смо Срби супер народ, код нас је нормално да се дипломе факултета стекну за два мјесеца, негдје и за један дан, зар не?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *