Срђан Благовчанин: Прича о управи обично угњави

Уједно ова тема колико год по свакој логици ствари заслуживала проминентно мјесто у јавној сфери и јавној дискусији, далеко је и од насловница новина и приме тиме термина на телевизијама, као и од скупштинских сала, изгледа да баш као у наслову овог текста, који је обрада наслова једне старе пјесме Рибље чорбе, прича о управи обично угњави.

Зашто је тому тако, постоји дакако пуно разлога, системских и структурних, вјероватно и потпуно прозаичних, али и ништа мање важних партикуларних интереса владајућег картела, да ствари буду управе такве какве јесу.

Но, овај пут нећемо о разлозима за такво стање, колико год они били важни, већ о покушајима рјешавања оваквог стања, које научили смо то у пандемији, испоставља фактуру и у људским животима, те шта би требало урадити да се ствари заиста помјере с мртве тачке.

Реформисање јавне управе у БиХ, у неком колико толико организованом смислу и темељено на каквој таквој стратешкој основи, почело је прије скоро двије деценије. Како другачије него завртањем руку домаћим политичким визионарима од стране међународне заједнице, уз дакако финансијску подршку исте те међународне заједнице.

Досадашњи резултати су готово у потпуности изостали. За илустрацију ће нам најбоље послужити успоредба са земљама региона на основу редовног мониторинга који проводи СИГМА. За оне са јефтинијим улазницама, СИГМА је заједничка иницијатива ЕУ и ОЕЦД са мисијом да помогне реформу јавне управе земаља аспиранткиња на пуноправно чланство у ЕУ и земаља европског сусједства.

Обзиром да углавном не постоји ацqуис, за највећи сегмент јавне управе, поред осталих задатака СИГМА је добила од ЕУ задаћу да направи стандарде јавне управе који би били оријентир земљама аспиранткињама за чланство и земљама које обухвата политика сусједства ЕУ. СИГМА је то и урадила сачинивши Принципе јавне управе према којим се прати напредак сваке од поменутих земаља у процесу реформе ка испуњавању Копенхагенског а посебно Мадридског административног критерија.

Принципи јавне управе састоје се од 6 кључних реформских области и то:

стратешки оквир за реформу јавне управе,
развој и координација политика,
управљање људским потенцијалима и државна служба,
одговорност,
пружање услуга,
управљање јавним финансијама које се састоји од три под области:
управљање буџетом,
јавне набавке,
ревизија.
Ове кључне области у којим се мјери стање подијељене су на 48 принципа, 52 индикатора, 350 под индикатора и 1000 критерија. Стање се по свим областима мјери на скали од 0 до 5, али се у обзир узима и законски оквир и актуелна имплементација.

На табели изнад јасно је видљиво да је БиХ рангирана најлошије у свим областима јавне управе у поређењу с другим земљама региона. У међувремену БиХ је добила и нову стратегију јавне управе, коју је истини за вољу чекала годинама, али резултати упорно изостају.

Све скупа, то је и поколебало и највеће међународне донаторе о сврси даљег улагања у реформу јавне управе, па су неки од њих повукли своја средства из Фонда за реформу јавне управе којим управља Уред координатора за реформу јавне управе а којим се највећим дијелом и финансирала реформа.

Питање свих питања је шта и како онда даље? Посебно што су се у међувремену у задњих 20 година дешавале суштинске промјене глобално па и у сфери јавне управе, посебно дигитална трансформација, односно потпуни прелазак на е управу и е услуге, што је јаз између јавне управе БиХ и остатка иоле пристојних земаља учинило готово непремостивим.

Транспаренцy Интернатионал БиХ је у оквиру свог приједлога приоритета полицy агенде за добро управљање, упућеног домаћим и међународним доносиоцима одлука, предложио врло једноставан први корак за отпочињање стварне реформе јавне управе – инвентуру. Инвентуру или детаљан преглед и ревизију сврхе постојања, функција и надлежности коју обављају, стварних потреба за њима, свих постојећих институција и органа у јавном сектору. У стручној литератури се такве инвентуре зову функционални прегледи и сврха им је да управо у хаотичним стањима какво је у БиХ уведу какав такав ред.

Тренутно нико поуздано не зна колико има институција у БиХ, или запослених и чему заиста служе, као и ко је коме, ако уопште, одговоран и за шта. Да ли нам стварно нпр. треба по 16 ентитетских министарстава или би рецимо било сасвим рационално имати их по рецимо 8. Да ли има смисла на државном нивоу имати преко 70 институција? Или постоји још карикатуралнијих примјера, тако рецимо постоји Комисија за концесије БиХ која никад није додијелила ниједну концесију, постоје министарства за избјеглице иако одавно нема лица с тим статусом, постоје дакако и институције чије постојање као такво није у складу са уставом, као на примјер Федерално Министарство образовања. Према слободној процјени аутора у БиХ постоји барем 40% институција за које не би нико ни примјетио уколико би их укинули сутра, дакако осим оних који у њима примају плату.

Инвентура или функционални преглед би нам требао дати одговоре на сва ова и пуно других питања, користећи потпуно објективне критерије, функционалности, сврхе, ефективности, лишене паушалних и беспредметних лупетања потпуно удомаћених у политичкој комуникацији БиХ. С врло једноставним циљем да нам каже колико имамо институција, чему служе, уколико ичему, а колико би нам стварно требало по неким рационалним критеријима.

Љепота овог приједлога је у томе да би се ова инвентура могла обавити уз подршку међународних партнера релативно брзо и уз релативно мали трошак и израдити врло јасан план реструктурирања. Све ово би се могло урадити без икаквих измјена устава, преноса надлежности, централизације и сл., уз употребу само здравог разума на општеприхваћеним (барем у иоле развијеном свијету) принципима рационалног устројства управе.

Е након тога наравно остаје тежи дио, тражење политичке воље за проведбу. Али кад смо већ код тога вриједи и размислити о тој поприлично излизаној синтагми "недостатка политичке воље". Чија је воља "политичка воља", односно недостатак и може ли настати и нестати независно од свих нас? Али то је већ посебна тема за неки други текст. А овај се може закључити једном старом добром изреком добрано већ заборављеног друга Троцког: "Циљеви могу оправдати средство све док постоји нешто што оправдава циљеве."