Срђан Благовчанин: Неподношљива лакоћа пропадања

Пуно је ствари по којима се разликују успјешне од мање успјешних, богате од сиромашних, демократске или ауторитарне државе. Једна од њих, која је можда и неоправдано остала у запећку односи се на ослањање на податке и показатеље. У политици. Економији. Друштву.

недеља, 9 маја, 2021 / 08:01

Њихово величанство податке. Али они су по свему судећи код нас колатерална штета, свеопште манипулације, свеприсутне у јавном простору и пословичног лупетања, у којем не постоји аргументована озбиљна дебата о најважнијим друштвеним проблемима.

Тешких ријечи у бестежинском простору парохијалне политичке културе, дакако не мањка, али прејаке ријечи овдје не убијају као код Миљковића, већ онима који их користе прискрбљују медијску пажњу кротких медија.

Добра илустрација је била недавни двоструки аксел великана те вјештине Додика и Изетбеговића. На дан када је умрло 86 људи од короне у БиХ, а РС се задужује за још 300 милиона еура у потпуној тајности, по сулудо високој камати, главна тема дугогодишњих коалиционих партнера који годинама обитавају у идеалној симбиози је била раздруживање и рат.

Сваки коментар је дакако сувишан, ни плејада идиота која је спремно устала у разраду ових тема не умањује бескрупулозност манипулације поменутог тандема. До непрепознавања доведена суштина преваре, рекао би Штулић.

Но вратимо се подацима, овогодишњи Свјетски развојни извјештај, Свјетске банке, под називом "Подаци за бољи живот", посвећен је управо тој теми. Управљање подацима, капацитет да се подаци производе, правовремено, тачно и ефикасно, те да се на одговарајући начин користе суштински је важно за развој сваке земље. Просто је немогуће пренагласити важност података и показатеља у политичком, економском, друштвеном и сваком другом смислу.

Без података и показатеља нема политичке одговорности, а посљедично ни демократије, ни људских права. Нема одговарајућег планирања будућности, економије, развоја, па ако хоћете и опстанака. Али исто тако, како предсједник Свјетске банке Малпасс визионарски у уводу поменутог извјештаја упозорава подаци су мач с двије оштрице.

Са једне стране они нуде енорман потенцијал стварања нове вриједности кроз унапрјеђење програма и политика, развоја економије и оснаживања грађана. Са друге стране, акумулација података или боље речено монополизирање приступа подацима може водити концентрацији економске и политичке моћи, и стварању претпоставки за њихову злоупотребу. Другим ријечима, што је већи потенцијал података и показатеља као развојног потенцијала, већа је и могућност њихове злоупотребе.

Хиљаду му упоредних показатеља па о чему се заправо ради и зашто су подаци толико важни? Парафразирајући великог писца могло би се рећи да су све успјешне државе сличне, док су неуспјешне свака на свој начин. Ствар је у принципу врло једноставна. За рјешавање друштвених проблема и укупни друштвени развој, поред инклузивних институција и транспарентног процеса, подаци и показатељи су од суштинског значаја.

Управо на настојању да се процес доношења одлука објективизира, утемељи на подацима и на научно верификованим приступима и методама се заснива концепт јавних политика. Управо на том концепту су западне демократије након другог свјетског рата оствариле велики раст и развој.

Суштина је у томе да и за рјешавање најбаналнијег друштвеног проблема морате имати податке и показатеље којим бисте утврдили његове размјере и узроке, па да на основу тога идентификујете могуће опције за његово рјешавање, те потом поново на основу упоредних показатеља одаберете оптималну. И сама имплементација одабраних опција односно рјешења се такође вреднује на основу прикупљених података кроз процес континуираног праћења имплементације. На основу тога се приступа евентуалним корекцијама и промјенама у приступу рјешавању проблема.

Наравно такав је приступ у потпуној супротности од волунтаристичког, ад хок, приступа у којем појединац на основу властитог поимања себе као изабраног, преузима ингеренције и аналитичара, и креатора политика и оних који треба да их спроводе. Такве заблуде како је још ономад пророчански примјетио посљедњи југославенски премијер се плаћају сиромаштвом и положајем далеке периферије Европе.

Изненадио би се тако вјероватно многи питац врли, који промишља свакодневницу властиту, када би се суочио с подацима нашим свагдашњим, и многе предрасуде и стереотипи не би остали нетакнути.Тако на примјер силом прилика ових мјесеци здравство је у фокусу пажње. И поред тог фокуса, слабо се у јавном простору провлачи информација да БиХ троши 6.3 % ГДП (2017) на здравство. Ово је знатно више од рецимо регионалног просјека (4.9%) и просјека земаља истог нивоа развоја (4%).Па како онда вакцина нема и даље, а респираторе увозе малинари?

Или рецимо на ништа мање важно образовање, БиХ троши око 5 % ГДП, док је просјек региона 4,5%. И поред тога према подацима Свјетске банке дијете које се роди данас у БиХ, када одрасте може остварити само 58 % свог продуктивног потенцијала којег би могло искористити када би имало приступ одговарајућем образовању и заштити здравља. Опет питање па како?

Нисмо ништа мање великодушни ни када су у питању социјална давања, око 2,8 % ГДП одлази на те сврхе, што је поново више од регионалног просјека који 1,8% или просјека земаља истог нивоа нивоа развоја 1,5%. Па добро у великодушности нема ништа лоше рећи ће неко. Нема наравно, али је у нашем случају проблем што социјална давања не иду оним којим су најпотребнија.

Тек 23% најсиромашније петине становништва је обухваћено социјалним давањима. За разлику од рецимо регије гдје је 46% или 57% код групе земаља истог нивоа развоја. Па како и зашто, тако ми статистичких годишњака ускликнуће свако с минимумом осјећаја за социјалну правду??

Одговор на сва од наведених питања је врло једноставан. Све се дешава с разлогом, како вели добро позната доскочица, али врло често су разлози потпуно прозаични – лоше одлуке.

Управо то и јесте разлог, јавне политике се не доносе на основу анализа поткрепљених подацима и показатељима, још мање се прати успјешност постојећих политика. Умјесто научно верификованих користимо "офрље" методе и приступе или још горе оне од којих ће профитирати повлашћене мањине а штете трпјети шутљива већина.

Умјесто планирања, наш приступ развоју своди се на "гашење пожара" и крпљење "рупа", неодговоран однос према ресурсима покушавамо надомјестити бахатошћу и незнањем.

Умјесто мериторности бирали смо најгоре, а компетентни су сами отишли и одлазе у "бреин дреину" епских размјера.Паре дакле нису проблем, пара колико толико има, али проблем смо ми, односно проблем је катастрофално управљање државом и институцијама. И као што рече посљедњи југославенски премијер заблуде ћемо плаћати..