Србин и вибратор украде

Дио града у који смо кренули у акцију био је ничија зона. Наша линија значајно је иза ове улице, а непријатељска није још ни формирана. Зато ме зачуди позив сабораца да тамо пођемо и "неутралишемо један опасан циљ".

Пише: Зоран Јанковић

Посебно кад кренусмо само нас четворица. Није ми ово било први пут да непотребно и без одобрења и знања команде вршљамо испред линије, а ни да су ми саборци тајанствени, да муљају. Али јесте први пут да изводимо борбену активности, идемо на цијев, а да су им лица насмијана, озарена, а очи сјајне као да идемо на свадбу. На весеље. Не, чак ни такве. Више некако… завјереничке. Нешто ту није у реду. Само не знам шта. А не могу другачије сазнати него да кренем са њима.

Наоружасмо се до зуба. Што по пеесу што преко пееса. Кренусмо. Полако. Војнички, као да изводимо показну вјежбу. Пребацивали смо се један по један; од куће до куће, од капије до капије, од дрвета до дрвета. Од ћошка до ћошка. Један претрчава тројица га покривају. Први осматра иза, други лијево, трећи десно, а онај што претрчава гледа напријед. Упекао звјездан, асфалт гори. Илинданско сунце примиче се зениту. Кошуље испод панцира већ су се напиле зноја и пропуштају га вани. Тешке, панцирне плоче притишћу грудни кош и не дају се надисати ријетког и прегријаног ваздуха. На свакоме од нас има по тридесетак килограма вишка. Као да узмеш врећу брашна и са њом трчиш. Нико не пуца. Ни ми ни они. Мртва тишина. Као у гробу. Само луђачки откуцаји срца подсјећају да није још све погинуло у овом граду. Срце туче тако јако да се пулс осјећа чак и на бубним опнама. Бије од физичког напора, од борбене треме, од страха… Није истина да се само будала не боји. Нисам срео нити једну будалу која не осјећа страх.

Драган главом показа на врата једне куће-приземнице и брзо утрча у њу. Што је брже могао. Јер двориште је било чистина без заклона. Убрзо се сва четворица нађосмо унутра. Неко пронађе неначету флашу вискија. Отвори и натеже. Крену алкохол укруг. Још смо задихани и брекћемо као „дајчеви“ уз Требевић. Лажу да жестина добро гаси жеђ. Само је појачава. Још више алкохол тражи воду. Убрзо поскидасмо панцире и распојасасмо се. Као у сватовима да смо. Ни стражара не постависмо. Права савремена, српска војска. Чуди ме да смо и оволико кратко, у наступању, били дисциплиновани.

Кућица у којој смо није споља одавала никакав луксуз. Чак је скромно дјеловала. Сиротињски. Унутрашњост откри да јој је власник био баш богат човјек. У дневном боравку кожна гарнитура за сједење и ручно резбарени регал од мени непознате врсте дрвета. Ноге до чланака упадају у тепих. У регалу повећи бифе, са огледалом у полеђини, препун страних пића.

– Није ваљда ово наш „опасни циљ за неутралисање“?- упитах показујући главом на бифе.
– Није то, али јесте ово! Дођи да видиш! рече Брко из ходника и нестаде иза једних врата. Кренух за њим.

Нађох се у повеликој спаваћој соби свој у… стварно не знам како се ова боја зове. Није барбика-розе. Тамнија је за неку нијансу. Није ни љубичаста. Много је свјетлија. Али је баш све у просторији у овој боји: од тепиха, регала, завјеса, зидова, кревета… Да, огромни брачни кревет, централни предмет у соби, тако и смјештен, очигледно је на струју. Крај узглавља, поред радио-пријемника, још барем десетак дугмића. Испипах их. Без ефекта. Струје нема већ мјесецима. Како је рат отпочео. Бајо се баци на кревет. Свом тежином. Одскочи неколико пута прије него што се кревет поче умиривати под њим.

– Гледај огледала на плафону, миле ти мајке! Како га оволиког унесе, човјече, па ово ни на прозор није могло ући!? – задевети се Бајо.
– Знаш ли ти чија је ово кућа? – упита ме.
– Не знам појма, чија је?
– Па Швабичина, болан, како не знаш!? Није било такве коке од Сарајева до мора. Сви су јој радили у Њемачкој, а једно вријеме и она. За њом је дошла прича да се тамо чак и проституисала па да су је зато протјерали. Углавном, вратила се, купила кућу и средила је. Њени су јој немилице слали пара а она их је и вољела и умјела трошити. Као што видиш и сам. И ја сам јој се набацив’о али нисам им’о никакве шансе. То су ти, јаране, карали само одликаши. Причали су ми да јој је кревет на струју, твоје је да се накурикаш и укључиш га; а он све сам ради. А она… она вришти к’о да брата жени. Вришти и ’оће да те збаци. Морао си се држати добро, да не спаднеш. Причали су ми а… нисам им вјеров’о. Све до данас. Зато смо и дошли овдје. Да провјеримо урбану легенду о Швабици. Није легенда, све је истина.

– Оооо, људи моји, погледајте, па и гаће су јој љубопичљиве боје, к’о и све остало! – прекиде Брко Бајово излагање и стаде у чуду да шири минималистички веш у боји собе. Тачније у боји свега у соби. Наиме, док смо ми разговарали саборци су „орлићали“ по кући. Орлићање је оно што су овдје радили „Бијели орлови“. Од њих смо то и видјели. Видјели па прихватили. И никад нисмо напустили. Утом Драган из Ормара поче да вади свежњеве „еротике“. Као велика драгоцјеност еротске новине биле су сложене по бројевима. Све од 1986. године!?

– Људи, људи, да видите, вибратор!!! – стаде галамити Бајо као да је нашао мину изненађења под јастуком, а не овај срамни апаратић.

– Мора да је набрзину побјегла кад је заборавила да понесе љубавника. – констатова Бајо више за себе него за нас. Кликао је дугмић „офф-он“ али узалуд. Разочарано закључи да је батерија „цркла“.

Натоварени „еротикама“ и алкохолом враћали смо се на положај. Војничка литература и војничка разонода били су наш ратни плијен. Овог пута све мјере опреза изостале су. Бректали смо претоварени и купали смо се у зноју. Буквално купали. На положај смо везом јавили да доводимо заробљеника. Живи језик. Чисто да нам се обрадују. А и да нас боље покрију ватром ако се загерга.

Фронт смо држали у једном стану, на највећој згради у том дијелу града. Улаз у објекат био је са леђа, из дворишта, окренут ка нашим линијама. Безбједан. Пошто ноћу нико није хтио да држи стражу комплетно степениште прекривено је срчом од разбијених флаша и читавим боцама. Чак и дању овуда није пријатно проћи. Стакло непријатно шкрипи и крцка под ногама.

Саборци се обрадоваше нашем ратном плијену. Много обрадоваше. Више него да смо заробили команданта непријатељске бригаде.

Алкохол потраја свега неколико дана. „Еротике“ неколико мјесеци. Најбрже је трошен јануарско-фебруарски број из 1989. године. Онај са прелијепом, тамнопутом старлетом у капици Деда Мраза и са црвеним подвезицама. Наредних дана неко набави и батерије. Тиме „вибру“, како је Брко звао вибратор, стависмо у погон. Батерије су нове па вибра весело зазуја. Осим тога није изводила никакве друге акробације. Само зујала. Испробавали смо је, укључивали-искључивали, пипкали, приносили ушима, гањали једни друге њоме… Закључих да нисам једини који први пут у животу уживо види ову електричну справицу.

Војници се не разликују много од дјеце. Само што њихове игре нису безазлене. Нимало! Дани пролазе дуги као године. Бесмислени као робија. Само што је у рату вријеме згуснуто као праматерија. Понекад у само двадесет и четири часа проживите и по три живота. Ако преживите. Догађаји су се, дакле, потирали; престизали су једни друге, и све рјеђе нам је вибра падала на памет. Сакупљала је прашину негдје у регалу.

Једне вечери Брко доведе неког свог другара да му је покаже. Тражио је по регалу, по висећој, по полицама, латицама, иза регала, у сусједним становима… нема је. Нема па нема.

А незгодно му да јаран не помисли како је лагао. И ми смо тражили. Помагали му. Нема!

– Ееее, видиш ти, мој брате, да Србин и курац украде! Па шта ће му, кога врага!? Неће га, ваљда, жени гурати кад оде кући да се окупа! Неће ни себи, што би то радио!? Па шта ће му, онда, вибра? Нема је коме ни продати. А и све да је прода нема гдје паре потрошити. Па што је унда украде? Само да украде!? Виђећете ви јада. Онај ко рат преживи. Навади се народ красти. Неће моћи остати вањска сијалица пред кућом. Месо у сушари ће хапати. Кола пред кућом неће се моћи сербез паркирати. А сви ће бити фини и поштени. Запамтите шта вам луди Брко каже.

Те ноћи Брко није дуго могао заспати. Вртио се, вртио, вртио… у тишини. Онда проговори.

– Зока, спаваш ли? Нешта бих те пит’о?
– Питај, Брко, не спавам.
– Шта ти мислиш ко и зашто је укр’о, вибру? И шта ће му?
– Спавам, Брко, а спавај и ти! Кад те је допало. Ко зна гдје ће нас сутра тализнути. – одговорих му. Као у школи: одговорих оно што знам. Јер одговор на његово питање – нисам знао.

Не знам га ни данас! Једино што знам то је да онда вријеме ништа није ваљало. Данас је још горе. Људи не краду само вибре. Краду све одреда. Покрадена је: држава, народ, фабрике, природна богатства… све је покрадено. Што се покрасти могло. А сви су поштени. И нико није у затвору. Осим најобичнијих кокошара.