Србија: Наставља се систематска борба против закона о заштити ћирилице
Од закона о заштити језика и писама, који је требало да заштити ћирилицу од повлачења пред све агресивнијом латиницом и страним изразима, по свему судећи – нема ништа!
Приједлог је написан још 2017. године, прослијеђен из Министарства културе владином Секретаријату за законодавство, а Вечерње новости су свих ових година пратиле неизвесну судбину овог прописа кога се сви, осим његових писаца и иницијатора, одричу.
Тек ове недеље Секретаријат је објелоданио да сматрају да предложени закон није добар и да Министарство културе може да пише нови. У петак су отишли корак даље тврдњом да нам уопште није ни потребан закон који би заштитио национално писмо, већ ће тај посао радити стратегија културе.
Из њиховог образложења, које су доставили у петак, закључује се да се рјешења којима се штити наше писмо налазе у Предлогу стратегије развоја културе за период од 2020. до 2029. године. Наводе и да би се, према стратегији, ћирилица штитила измјеном појединих закона.
Они су, такође, поручили да Министарство културе може да напише нови приједлог закона о јавној употреби језика и писама.
У Министарству културе, међутим, влада мук. Министарка Маја Гојковић и њени сарадници нису се оглашавали овим поводом, иако смо питали да ли ће бити написан нови приједлог закона и како коментаришу то што је постојећи приједлог практично одбачен након што је неколико година чекао на усвајање. Одговоре, међутим, нисмо добили.
С друге стране, у Секретаријату за законодавство образложили су свој став:
"Суштински је важно то да се Влада у претходном сазиву везано за питање заштите ћириличког писма определила за други приступ и концепт у односу на онај који је заступљен у Предлогу закона, тако што је 13. фебруара 2020. усвојила Предлог стратегије развоја културе од 2020. до 2029. Очекује се даљи рад на том документу у овом сазиву Владе", појашњава за наш лист Дарко Радојичић, помоћник директора Републичког секретаријата за законодавство.
Саговорник Новости тврди да се не ради о непредузимању мјера и одсуству ставова, већ су мјере конципиране на нешто другачији начин, и подразумјевају прије свега стимулације и подстицаје. Према Радојичићевим ријечима:
"То је заправо у овој области једини могући приступ, који пре свега полази од потребе подизања свести поводом одређених питања. Насупрот томе, увођење концепта који се заснива на привредним преступима и прекршајима који могу условно речено бити почињени од тако широког круга субјеката заправо је најбољи начин да закон остане мртво слово на папиру."
А у поменутој стратегији за развој културе у овој деценији, у дијелу који регулише "неговање српског језика и ћириличког писма и повезивање српског културног простора" наведено је 12 тачака, од којих се само шест бави заштитом српског језика и ћирилице. У њима је наведено: обавезивање телевизија са националном фреквенцијом на ћириличко писмо приликом титловања садржаја и подстицање дистрибуције ћириличких књижевних дјела у јавне библиотеке приликом откупа Министарства културе. Наведена је и обавеза да културне манифестације финансиране јавним средствима имају ћирилички лого, потом стимулисање привредника чији натписи и рекламе су на ћирилици, као и проширење наставних планова и програма садржајима усмјереним на његовање националног језика и писма. Последња тачка предвиђа покретање иницијативе да се на факултетима уведе предмет Култура изражавања.
Радојичић напомиње да се већина ових мјера може спровести без измена закона.
Стручна јавност огорчена
Лингвисти су огорчени најавама да се одустаје од доношења закона о заштити ћирилице. Чланови радне групе која је писала приједлог овог прописа оцјењују да је тај поступак примјер државне небриге, незнања, ароганције и игнорисања струке кад су посриједи идентитетска питања. Они, такође, сматрају да на ове одлуке утиче и политика, те да некоме не одговара да се донесе закон којим се штите српски језик и писмо као основе идентитета нашег народа.