Србија међ’ листама: Вучић након побједе признаје Косово?

Мада се готово иста ствар понавља прије, за вријеме кампање и послије избора од доласка Александра Вучића на власт, у разраду приче око његове постизборне и тријумфалне „продаје Косова“ укључили су се и страни спин мајстори.

недеља, 21 јуна, 2020 / 19:41

Излазност је до 19 часова у Србији била 45,5 одсто изашлих, што је почетна основа за прву руку анализе изборног резултата, који креће послије 20:00 и престанка изборне ћутње.

Ипсос и Цесид, као организације које се баве надзором избора, обрадили више од 93 одсто узорка и на основу њих су нешто мало послије поноћи 22.06.2020. дали овакав поредак:

СНС: 62,6 одсто, СПС-ЈС: 10,9 одсто, СПАС: 4,2 одсто, ПОКС: 2,7 одсто, Суверенисти: 2,6 одсто, Метла: 2,4 одсто, СРС: 2,0 одсто, СВМ: 2,3 одсто, ПСГ: 1,8 одсто, Заветници: 1,6 одсто, Здраво да победи: 0,9 одсто, УДС: 1 одсто.

Цензусно тројство: У скупштини три странке и националне мањине

Бројеви мандата у парламенту према овим резултатима: СНС 189, СПС-ЈС 32, СПАС 12, СВМ 9, Листа Муамера Зукорлића 3, СДА Санџака 2 и Албанска демократска алтернатива – Уједињена долина 3.

За ове изборе је смањен цензус од три одсто, са пет колико је то било раније, али опет су без позитивне дискриминације предвиђене за националне мањине, у скупштину ушле три изборне листе, односно четири странке.

Томе је кумовао очигледан изборни инжењеринг Александра Вучића, који је управо и ишао на то да се политички амбициозуси полакоме.

Недостижних три одсто за политичке патуљке као Сергеј Трифуновић

Улазак у скупштину им никада није изгледао извјеснији у условима бојкота главних опозиционих такмаца СНС (ДС/Двери). Но, управо инфлација изборних листа (чак 21 њих) сматра се јавном тајном да је управо он финансирао неке листе, као што су Заветници, Левијатан и сл…

„Тајна успеха је у програму, у ономе што чините, а не у пребацивању и критици. За нас је важно да покажемо у формирању наредне владе да нисмо бахати, да ћемо узети у владу људе са листа које нису прешле цензус“, рекао је Вучић одмах послије избора, што потврђује тезу да су по „задатку службе“ многи повели изборну листу за коју је било јасно да искључиво одвлачи гласове.

За читаоце у Српској, посебно је битан дебакл љубитеља лика и дјела Јована Дивјака, Сергеја Трифуновића. Самопонаданог „српског Владимира Зеленског“, који је уз помоћ озбиљног рада и страног новца постао предсједник Украјине. Српски глумачки пајац се тако озбиљно обрукао на изборима.

То није ни близу најпозитивнијој вијести са источне стране Дрине – а то је потпуни дебакл Чедомира Јовановића, чији маневар удруживања са мањинским кандидатима на листи по имену „Коалиција за мир“ са 0,3 одсто гласова.

Него, издаја Косова и Метохије?

„У политици сам дуго али никада овакав тренутак нисам доживео, добили смо огромно поверење народа, највеће икада у Србији, у условима када је мало ко у то веровао“, рекао је предсједник Србије и СНС на првом изласку пред штампу и то је најозбиљнији проблем ових избора.

Вучић је одмах рекао да га чекају тешки преговори и слично, али оволика подршка гласача Вучићу даје легитимитет за наставак противуставног понашања према Косову и Метохији. Најопасније би било да Вучић себи уврти месијансу битност „незабиљеженом подршком у историји“ од 2.000.000 гласача и самим тим позваност да доноси одлуке које задиру у сам идентитет српског народа.

Косово и његов мит за Србе то свакако јесте.

Са друге стране овакве врсте аргумената, заборавља се да су Срби народ који убија цареве. Што туђе, што своје и да би било каква озбиљнија прича о признавању независности, од и онако понижавајућег, неуставног и криминалног Бриселског споразума, изазвала озбиљне нереде налик на револуцију.

Резултат Ивице Дачића, који је дао слично обећање о оставци као Шешељ уколико га побиједи Прелетачевић Бели, сасвим је очекиван, као и што да ће га Вучић наставити кооптирати у Владу Србије, јер му та врста дијељења одговорности даје спасоносан доказ да у питању није „партијска држава“, без обзира што његова партија може сама направити већину.

Милорад Додик гласао за Адама Шукала

Милорад Додик је у Генералном конзулату Србије у Бањој Луци гласао тако да новинари и присутни грађани виде како заокружује листу са бројем један, тј. Александра Вучића. На овој листи је врло вјероватно и будући посланик у Скупштини Србије, а недостањани у Парламентарној скупштини БиХ – Адам Шукало са листе ПДП.

То што је на листи сасвим друге партије, и у Српској (Напредна Српска, ДНС, ПДП) и у Србији, није сметало Александри Пандуревић да га у твиту назове „својим“. Ваљда, у покушају неке духовитости која би требала указати на недосљедност Милорада Додика? Она заправо указује на досљедност Адама Шукала, који је СНСД омогућио останак на власти 2014. године, гласањем за власт по инструкцији Александра Вучића.

Пандуревићка можда покушава да буде шаљива, а заправо је трагично да не види изразиту паралелу између СДС и ДС. Демократске странке, коју је некада давно водио Драгољуб Мићуновић, па Зоран Ђинђић. Данас је од ње остало нешто имовине Драгана Ђиласа и читав низ патуљачких странчицај, које предводе њени бивши чланови Борис Тадић, Зоран Живковић, Чедомир Јовановић, Гордана Чомић…

СДС изгледа упорно дјеловањем руководства које је у изборне дебакле водило и и даље води (међу којима је Пандуревић Александра веома заслужан појединац), покушава на све начине ампутирати то иницијално слово С. Од СДС постане само ДС. Партија за коју је питање да ли ће преживјети ову одлуку о бојкоту до сљедећих избора у Србији.

За СДС су губитком Бијељине и Добоја то локални избори ове године, мада се по оваквим потезима, односно изјавама од стране руководства, то и даље не доживљава озбиљно. Док не буде касно, као за Шукала у опозицији.

Ватерполиста трећи политичар у Србији

Александар Шапић, поред дендијевског пресређеног изгледа, те стварног властодржачко-политичког упоришта у општини Нови Београд која има 400.000 становника, око себе окупља људе наглашено родољубивог и нипошто антисрпског карактера, као Демократска странка и њени афилијати.

Тако је Шапић око себе сврстао бившег руководиоца у Дверима, Владана Глишића, те некадашњу радикалку Марину Рагуш. На то све и Ратка Дмитровића. Вјероватно једног од екстремо ријетких новинара којима се (изузев што пречесто пише латиницом на друштвеним мрежама) не може пребацити да су икада антисрпски дјеловали.

Осим Шапца, као једне од општина (донекле су ту Топола и Нови Београд) у којим СНС ни на који начин није био у власти, највећу грешку у овим изборима, чисто математички, направио је Милан Стаматовић из Чајетине. Предсједник Здраве Србије је, без обзира што је у својој општини задржао власт освојивши дупло више од прве сљедеће странке, пропустио прилику да појача резултат Шапићевог СПАС, омогући јој велики број посланика у оваквој подијели карата и уведе странку у парламент.

Која врста личних анимозитета или амбиција је довела до тога, сада је сасвим небитно, јер се види ко је штетовао. Ако се пак утврди, биће то главно образложење што је пропуштена прилика да на политичкој сцени Србије буде учвршћена опција која има родољубиви карактер, а њу од сада дефинитивно предводи ватерполиста Шапић.

Чињеница да ни Шапић не би ушао у скуштину, да праг није промјерен са пет, на три одсто од свих гласова изашлих бирача – остаје. У таквој подијели снага, а без јаке опозиције која изборно може казнити или бар изазвати нереде због издаје Устава Србије, најбучнија треба да буде Српска и њени изабрани и именовани представници.

Уколико предсједник Србије „изда Косово“, на реду је Српска. Само не на признање независности од Београда. Напротив.



Оставите одговор